Međunarodni dan žena koji se obeležava 8. marta iz godine u godinu gubi svoj prvobitni značaj i postaje dan tokom koga se ženama kupuje cveće i posvećuje pažnja koja im nije bila posvećena tokom ostatka godine.
Borba za prava žena
Kada su žene zaposlene u tekstilnoj industriji 8. marta 1857. demonstrirale ulicama Njujorka protestujući protiv loših uslova rada i niskih plata nisu ni sanjale da će 2018. godine ovaj praznik postati samo šminka.
Demonstracije su okončane bez većih uspeha kada se umešala policija. Međutim, dva meseca kasnije, učesnice ovog protesta organizuju se u sindikat.
Ovo je bio jedan od prvih većih protesta žena koji su se periodično organizovali i narednih godina. Najpoznatiji, dogodio se 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo ulicama Njujorka tražeći kraće radno vreme, veće plate i ono najvažnije – pravo glasa.
Dan žena biće ustanovljen dve godine kasnije, kada je održana prva međunarodna ženska konferencija u Kopenhagenu pod dirigentskom palicom Socijalističke internacionale. Već sledeće 1911. godine, Međunarodni dan žena slavilo je više od milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj.
Kako je ovaj datum već bio utemeljen, početkom Prvog svetskog rata žene širom Evrope su nastavile svoju borbu i 8. marta 1913. održale demonstracije protiv rata.
Osmi mart i komunizam
Posle oktobarske revolucije, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj uspela je da ubedi Lenjina da 8. mart proglasi državnim praznikom. Ovaj potez trebalo je da nagna žene u Sovjetskom Savezu da učestvuju u revoluciji i borbi proleterijata sa posebnim osvrtom na ženski deo radnog naroda i njihova radna prava.
Međutim, upavo ta činjenica je dovela 8. mart u vezu sa komunizmom koji je na Zapadu bio veoma omražen. Stoga je tridesetih godina dvadesetog veka u velikom broju zapadnih zemalja prestao da se obeležava ovaj dan.
Uprkos tome, Istok je ostao veran Međunarodnom danu žena, ostao je državni praznik u Rusiji, Belorusiji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji i Tadžikistanu. Obeležava se cvećem i poklonima.
Kada je šezdesetih godina feministički pokret ojačao i uveliko se borio za žensko pravo glasa (a u mnogim zemljama i izborio), pripadnice ovog pokreta su ponovo počele da proslavljaju Dan žena.
Žensko pravo glasa ustanovljeno još u 18. veku
Iako deluje neverovatno, Novi Zeland se navodi kao prva država na planeti koja je ženama dala pravo glasa već 1893. godine. Još neverovatniji je podatak de je Švedska prva zemlja u kojoj je u periodu između 1718. i 1771. godine postojalo uslovno pravo glasa za žene koje su bile članice esnafa i plaćale porez.
A pazite ovaj podatak: Švajcarska je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je ženama dala pravo glasa – 1971. godine! Posle Švajcarske, preostao je samo Lihtenštajn (1984). Za Švajcarsku još jedan neverovatan podatak: 1990. godine švajcarski Savezni vrhovni sud primorao je kanton Apencel Ineroden da ženama da pravo glasa!
Jugoslavija je relativno rano uvela pravo glasa kada su u pitanju evropske države. Ona je to učinila 1945. godine zajedno sa Italijom, Francuskom, Japanom i još nekoliko država. Ipak, u mnogim autoritarnim državama žene još uvek nemaju pravo glasa.
Poslednja država koja je ženama dala pravo glasa bila je Saudijska Arabija koja je to učinila na opštinskim izborima 2015. godine zajedno sa pravom da se žene kandiduju.
Danas se u većem delu sveta proslavlja Međunarodni dan žena upravo 8. marta. Otkako su UN proglasile 1975. godinu Međunarodnom godinom žene, službeno je počelo i obeležavanje Dan žena. U mnogim državama ženama se uobičajeno uz čestitku daruje cveće, dok je u Italiji mimoza simbol Dana žena.
Kada se sve navedeno uzme u obzir, zaključak je krajnje logičan. Osmi mart predstavlja praznik kojim se slavi borba za prava žena, sva ona izborena prava i ona koja tek treba da budu.
Iako Evropska unija propagira ravnopravnost polova i sekusalne slobode, u zemljama same EU česta su kršenja prava žena, njihova zloupotreba, zlostavljanje svih vrsta uključujući i mobing i diskriminaciju.
Situacija van „zapadne civilizacije“, odnosno Evrope i SAD je znatno alarmantnija. Sama činjenica da je neka država uvela žensko pravo glasa tek 2015, što znači pre samo tri godine, ukazuje na loš položaj žena i grubo kršenje njihovih prava i sloboda.
Srbija između reči na papiru i realnosti
Rodna ravnopravost je garantovama Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Naša zemlja je potpisanica Konvencije UN o političkim pravima žena i Konvencije o jednakom nagrađivanju muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti.
Zakonom o ravnopravnosti polova predviđene su mere usmerene ka sprečavanju i ukidanju polne i rodne diskiminacije. Po Analitičkom izveštaju Evropske komisije ocenjeno je da je „sprovođenje nacionalnih strategija u ovoj oblasti i dalje na niskom nivou. Žene sa invaliditetom, samohrane majke starije žene i žene koje žive u seoskim područjima najviše su pogođene diskriminacijom. Prosečne zarade žena su niže od prosečnih zarada muškaraca na tržištu rada, iako se jaz u zaradama značajno razlikuje od sektora do sektora“.
Srpski političari tvrde da je položaj žena u Srbiji danas čak iznad evropskog proseka. Međutim, da li bi se žene u Srbiji saglasile sa tim?
Prava žena se na političkoj, ali i medijskoj sceni spominju uglavnom u toku predizbornih kampanja ili pred obeležavanje 8. marta. Krivica je i na političarima, funkcionerima, ali i medijima koji ne vrše pritisak na vlast, a javnost ne edukuju o ovom sferi, iako im je jedna od osnovnih funkcija edukacija građana.
Nevladin sektor oličen u raznim nevladinim organizacijama domaćim i stranim pokušava periodičnim organizovanjem tribina i predavanja da ukaže na probleme žena, ali to nije dovoljno.
Kad se kaže da je Srbija „jedina zemlja van EU koja ima indeks rodne ravnopravnosti“ i da se „danas više govori o nasilju nad ženama, što ranije nije bio slučaj“ – je l’ da da to baš lepo izgleda kad pročitate ili na papiru? Ali – realno – što se kaže, stvarnost je mnogo, mnogo drugačija, crnja.
Postavlja se pitanje šta je to država propustila da uradi pored gore navedenih napora koje je uložila u poboljšanje položaja žena?
Da li je dovoljno da se o ženskim pravima govori samo jednom godišnje pred izbore i praznik žena, kako bi one same postale svesne svojih prava i bile upoznate sa mehanizmima zaštite istih? Praksa ne govori u prilog tome.
Ženama u Srbiji, ne samo u ruralnim krajevima, već sve češće i u urbanom okruženju, ruke su često vezane. Još uvek nije najbolje rešeno pitanje trudničkog i porodiljskog bolovanja, slučajevi mobinga u koje spada i sam otkaz trudnicama.
Da li ste do sada čuli za slučaj da je nekoj ženi na razgovoru za posao postavljeno pitanje da li planira da rađa i osniva porodicu? Ako jeste, suvišno je govoriti o ženskim pravima u ovoj zemlji sa indeksom rodne ravnopravnosti.
Redakcija portala Dan u Beogradu želi srećan Međunarodni dan žena svim pripadnicama (ne nužno) nežnijeg pola! 🙂
Dan u Beogradu osnovan je 2011. godine i jedan je od najčitanijih lokalnih portala u Srbiji. Osnivač i glavni urednik je Nenad Mandić – Ah Neša.
