Čedomila Marinković: Za nastanak dobre knjige, kao i za sve u životu, neophodna je iskrenost

U izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljena knjiga Jevreji u Beogradu (1521-1942) koju je napisala Čedomila Marinković.

Knjiga, objavljena u ediciji Ovako se živelo, namenjena je svima onima koji žele da saznaju nešto više o tome kakav je bio život Jevreja u Beogradu od njihovog doseljavanja u prvoj polovini XVI veka do Drugog svetskog rata, kada je nemačka komanda objavila da je grad „čist od Jevreja“.

O nastanku ove knjige, o izazovima pisanja naučnopopularne literature za mlade, kao i o tome šta je dobra knjiga, razgovarali smo sa autorkom Čedomilom Marinković, istoričarkom umetnosti.

Kao neko ko se bavi naukom, kako ste se opredelili da napišete naučnopopularnu knjigu za mlade? Rad na značajnim naučnim projektima sigurno traži veliku dozu posvećenosti. Kako se tu uklapa odluka da se stvori naučnopopularno delo?

– Posvećenost nauci i pisanje naučnopopularnog dela nisu ni u kakvoj suprotnosti. Oni su, zapravo, ista stvar, samo iskazana na drugačiji način.

Odakle vam ideja za ovu knjigu?

– Postoje dva glavna razloga za nastanak ove knjige. Prvi je to što sam želela da o jevrejskoj istoriji i kulturi, kojima se bavim već više od petnaest godina, napišem nešto što nije samo usko stručno, nedostupno široj a zainteresovanoj publici. Drugi razlog, to jest okvir za nastanak ove knjige, jeste fantastična edicija Kreativnog centra pod nazivom Ovako se živelo, u kojoj se na veoma stručan ali popularan način saopštavaju rezultati istraživanja pojedinih oblasti. Ujedinjena, ta dva razloga stvorila su knjigu Jevreji u Beogradu.

Kakav je stvaralački put ove knjige?

– Ova knjiga je u mojoj glavi postojala sigurno desetak godina, pa sam, kada sam došla da potpišem ugovor (što je bilo nakon samo jednog sastanka s direktorkom Kreativnog centra Ljiljanom Marinković), sa sobom donela i gotov tekst. Milena Trutin, urednica ove edicije, tvrdi da joj se tako nešto nikada nije desilo. Prvobitni komentari su bili odlični, urednica Milena Trutin pročitala je tekst prva, za manje od dvadeset četiri sata.

Ograničen prostor knjige predstavljao je veliki izazov. Najveći izazov ipak je bilo pronalaženje odgovarajućeg foto-materijala, onog koji bi zadovoljio zahteve knjige ne samo u sadržajnom već i u tehničkom i pravnom smislu (autorska prava). Deo ilustrativnog materijala stigao je iz muzeja i privatnih zbirki, ali je i dalje mnogo ilustracija nedostajalo. Zato sam se trudila da budem kreativna i neke predmete sam sama fotografisala, a hale u odeljku o hrani sama sam i umesila.

Ono što nije moglo da se pronađe kao ilustrativni materijal nacrtao je, po mojim uputstvima (vrlo brojnim i detaljnim), Siniša Banović. Iako ilustracija u knjizi nema mnogo, u svaku od njih uloženo je mnogo istraživanja i one, u vizuelnom smislu, odražavaju rezultate naučnih saznanja o pojedinim temama. Za rekonstrukciju izgleda scene nakon obreda bat micva, koja se odigrava ispred ulaza u Staru sinagogu na Dorćolu, bio je angažovan čitav tim, s rabinom Isakom Asielom na čelu.

Kome je ovo delo namenjeno?

– Nominalno, delo je namenjeno učenicima početnih razreda gimnazije. U stvari, namenjeno je svakom radoznalom čitaocu koji želi da se obavesti o ovoj temi. Oni koji poznaju materiju imaju priliku da je se na jednom mestu podsete. Oni koji je ne poznaju mogu da nauče mnogo toga o istoriji i etnologiji. Više od 40% ilustrativnog materijala dosad nije bilo objavljeno, kao ni određeni broj podataka o životu beogradskih Jevreja tokom čitvog razmatranog perioda.

Mogu li naučnici da nauče nešto približavajući svoju oblast čitaocima mlađeg uzrasta?

– Kako da ne! Izazov je ogroman! Potrebno je na malom broju strana i bez dodatnih objašnjenja jasno predstaviti neku kompleksnu temu. Dodatno, moja knjiga u okviru edicije ima još jedan izazov: ona ne prati samo istorijski razvoj jevrejske zajednice u Beogradu već donosi podatke i o svim značajnim osobenostima ove etničke manjine (o obredima, oblačenju, običajima i ishrani). Za trideset dve strane i 136 ilustracija, koliko ih knjiga ima – to je veliki izazov.

Koji je vaš motiv da se obratite određenoj ciljnoj grupi?

– Imam veliko iskustvo u pedagoškom radu jer sam petnaest godina bila predavač na više fakulteta. Prenošenje znanja radoznalim mladim ljudima moja je velika strast, ljubav i inspiracija. Pored ove osnovne misije, knjiga Jevreji u Beogradu ima još jednu specifičnu misiju: da bude most između kultura – većinske, srpske, i manjinske, jevrejske. Uprkos velikoj istorijskoj povezanosti i dobrom suživotu, jevrejska kultura nije dovoljno poznata široj srpskoj zajednici. Smanjivanjem nepoznanica omogućavaju se bolje razumevanje i razvijanje kvalitetnijih odnosa. A to je veoma važno.

Knjiga za strance, sociologe, učenike, radoznalce…

Da li je ova knjiga namenjena samo individualnom čitanju ili pre svega podsticanju razgovora između vršnjaka i u okviru porodice, zajedničkom učenju?

– Čitava edicija Ovako se živelo izvanredna je serija knjiga iz pera univerzitetskih profesora i mogućnosti njenog korišćenja su višestruke. Ona može poslužiti kao dodatni materijal u nastavi, kao osnova za popularna predavanja, kao osnova za promociju kulturnog nasleđa, u školi i porodici. Knjiga Jevreji u Beogradu prevedena je na engleski jezik, pa može biti deo kulturne ponude za strance zainteresovane za ovu temu. Takođe može da bude veoma korisna profesorima sociologije koji ovu temu imaju u programu, a nemaju odgovarajući materijal na osnovu kog bi mogli da rade sa učenicima.

Zašto pišete? Kako ste shvatili da je baš pisanje vaš poziv?

– Pisanje je samo nastavak moje osnovne delatnosti istraživanja i prenošenja znanja. Tokom učenja i sami se izobražavate, menjate se u skladu sa onim što saznajete, i to je veoma uzbudljivo. Ako nakon tog preobražaja ovo iskustvo želite i možete da saopštite kao sopstveno gledište, to je još lepše. Pisanje, kao ni pričanje, nikada ne prestaje – ono je suština stvaranja.

Šta je, po vašem mišljenju, najvažnije za nastanak dobre knjige? Šta je za vas dobra knjiga?

– Za nastanak dobre knjige, kao i za sve u životu, neophodna je iskrenost. Takođe, mislim da je u današnje doba, kada nam preti potop u rečima, potrebno ne trošiti reči, čuvati ih da se ne bi izlizale. Neophodno je i izbegavati opšta mesta ili ih bar biti svestan i koristiti ih s nekim kritičkim osvrtom. Potrebno je imati svoje reči, one koje najbliže odražavaju određeno sopstveno iskustvo. Potrebno je negovati ih i biti vrlo pažljiv s njima.

Koje su vaše omiljene knjige iz detinjstva?

– To su najpre grčki mitovi, jedna od mojih najvećih ljubavi. Zatim bajke, Andersenove, Grimove i naše. Riznica Čika Jove Zmaja. Lafontenove basne na francuskom. Kiplingov Dečak iz džungle, Tvenovi Kraljević i prosjak i Tom Sojer. Ježeva kućica, Guliverova putovanja, Alisa u zemlji čuda. Kasnije Mali princ – imam ga na dvadeset jezika. Iz doba detinjstva mog sina Vini Pu i, svakako, Čarobna šuma.

U vreme interneta i društvenih mreža razmena informacija obavlja se brže i lakše nego ikada, a sistem informisanja koji pružaju knjige zbog svoje drugačije prirode može se doživeti kao zastareo. Može li knjiga u novom vremenu postati pokretač socijalne interakcije, povod za digitalnu i neku drugu konverzaciju, kao i njena tema?

– Knjiga nije samo informacija. Ona je iskustvo koje nastaje iz nadgradnje informacija, iz mašte. Knjiga je samo početak, predlog. Najveći deo doživljaja knjige jeste vaša sopstvena fantazija. Digitalna informacija je površna i uslovna. Ukoliko nemate struju, nemate ni informaciju. Knjiga, pored simboličke vrednosti, ima i svoju materijalnost. Možete je uzeti, prelistati, možete nešto podvlačiti (iako ne preporučujem!).

Ta njena materijalnost danas je veoma važna, kao i koncentracija na čitanje, koja vam donosi zaustavljanje i izdvojenost iz protoka informacija. Knjiga je divan izgovor za susret sa sobom – ona je danas vrsta asketizma.

Kakav je značaj interdisciplinarnosti u pisanju naučnopopularnih dela?

– Interdisciplinarnost je u naučnopopularnim knjigama neophodna. Takođe, posebno danas, u moru nepouzdanih informacija, potrebno je da takve knjige pišu vrhunski stručnjaci, koji imaju razvijenu kritičku svest i oni koji umeju da odvoje bitno od nebitnog. Ali nisu svi naučnici i dobri promoteri nauke. Za to je potrebno imati i talenta.

Čedomila Marinković – ukratko

Dr Čedomila Marinković, istoričarka umetnosti, medievista i judaista. Doktorirala je na Sarajevskoj Hagadi. Autorka je dve naučne monografije i velikog broja naučnih tekstova, učesnica brojnih domaćih i međunarodnih skupova.

Dobitnica je Nagrade Ženi Lebl za najbolji naučni rad s jevrejskom tematikom za 2014. godinu, kao i Nagrade Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) za 2017. godinu, za međunarodnu izložbu o jevrejskom sportu između dva svetska rata u Jugoslaviji.

Stručna je konsultantkinja i koautorka scenarija za međunarodni projekat edukacije o Holokaustu Ester. Za holandsku televizuju NP1 snimila je emisiju o beogradskoj rabinskoj porodici Belinfante iz XVII veka. Osnivačica je i upravnica RIMON centra za proučavanje i promociju jevrejskog nasleđa iz Beograda. Govori šest jezika.