„Ako pored obdaništa voziš kola brže od 30 kilometara na sat, ti si manijak. Ako voziš sporije od 30 na sat, ti si pedofil!“
Ovo je jedan od boljih opisa kako nam je „uređen“ život u XXI veku.
Stanovnik tekućeg stoleća prinuđen je da oprezno hoda po užetu razapetom između „oblakodera prava“ i još više „zgrade obaveza da poštuje precizno utvrđena pravila“. Sve ovo bi bilo u redu kada svako ne bi mislio da je baš on u pravu, a to je naša stara boljka. I to rađa veličanstvenu zbrku.
Kako se to odražava na život u Beogradu? Isprepleteni propisi usporavaju život i nerviraju žitelje kao zastoj na Brankovom mostu posle kiše.
Zelene površine između zgrada u Novom Beogradu stanovnici ovog dela metropole često čuvaju organizujući se u paramilitarne jedinice. Samo pola sata odsustva njihove budnosti je dovoljno da ekipa sa mašinama počne da gradi oblakoder između dva druga solitera i to na prostoru manjem od terena za košarku. Pre podne ga izgrade, a popodne izvršitelji već iz njega izbacuju stanare koji nisu platili kiriju za prethodni mesec.
Neko u šali reče da je jedna osnovna škola preseljena nekoliko ulica dalje jer se nalazila suviše blizu kladionice. (U svakoj šali je jedna i po zbilja.) Samo je pitanje dana kada će nekom iz vlasti pasti na pamet da Pobedniku na Kalemegdanu stavi teniski reket u ruku kao simbol poslednjih stvarnih pobeda.
Od prve generacije stanovnika leve obale Dunava kojima je obećana kanalizacija malo njih je ostalo u životu – kasni se jer treba uskladiti propise. Veća verovatnoća je da ćete dobiti sedmicu na lotou nego naći parking mesto u centru grada.
Beograd je jedini grad u Evropi u kojem se ne vozi desnom stranom u sporednim ulicama već onom na kojoj ima manje rupa.
Prave kafane su gotovo istrebljene, poput nekih odumirućih životinjskih vrsta. A Beograd je prvu kafanu dobio još 1521. godine – pre maltene svih evropskih gradova. Možda je trebalo vlasti podsetiti da je kafana u Beogradu na neki način religijski objekat. Tu se služi vino, pominju se Isus, Bog, otac i majka, gosti se ispovedaju, a nisu retka ni ukazanja.
Ko može da nas spase od ove zbrke? To će da nam otkrije sledeća priča…
Prilikom posete psihijatrijskoj bolnici, jedan od posetilaca upitao je direktora institucije:
– Po kom kriterijumu odlučujete ko ovde treba da bude hospitalizovan?
Direktor je odgovorio:
– Napunimo kadu vodom, ponudimo pacijentu kašiku, šolju i kantu, i onda ga zamolimo da je isprazni. Na osnovu toga kako on odluči da je isprazni, odlučujemo hoćemo li da ga hospitalizujemo ili ne.
– Ah! Razumem. Normalan čovek bi koristio kantu koja je veća od šolje i kašike – primetio je posetilac.
– Ne! – odgovorio je direktor. – Normalna osoba bi uklonila čep iz kade. Dakle, šta više volite – jednokrevetnu ili zajedničku sobu?
Sve je jasno: prava i propisi su, poput dve tekućine, napunili kadu i treba naći nekoga ko će da izvadi čep. Znate li nekog?
Darko Dača Kocjan – rođen na datum kada se Apolo 11 vratio na Zemlju, ali deset godina ranije. Ovo mu je treća inkarnacija. U prvoj je bio hrast u Rusiji, a u drugoj zec u Portugaliji. Voli sarme i pati zbog nestašice istih. U slobodno vreme kuče ga izvodi u šetnju. Poseban talenat: nikada stvari ne završi do kra
