Na travnati teren podno kalemegdanske tvrđave, tačno u predviđeno vreme na binu je izašla fantastična jedanaestorka i priredila koncert koji će da se pamti. Da, dame i gospodo: Nick Cave and The Bad Seeds, po osmi (trijumfalni) put u zemlji Srbiji na brdovitom Balkanu.
/ Tekst: David Vartabedijan /
Bilo je to juna 1990. godine kada sam prvi put gledao uživo Nika Kejva sa njegovim bendom. Sala SKC-a, beše prepuna. Apsolutni trijumf benda koji je do domaće publike došao putem albuma koje je objavljivala RTV Ljubljana, te onih albuma koje su dobronamernici i preprodavci donosili na berzu ploča (uglavnom) iz Londona. Dovraga, od tada je prošlo 36 godina! Bilo je krajnje vreme da se još jednom susretnem sa Kejvom uživo. Nisam pogrešio.
Bina je bila odlična. Svedena, sa zavesom idealnom za video projekciju dešavanja koja će se dogoditi. Dobrano velika, taman da ugosti deset ljudi na bini koje predvodi kapiten Nikolas Edvard Kejv, neumorni pevač, kompozitor, pesnik, pisac i reditelj, koji je početak svog emotivnog ispovedanja zakazao za 21.00.
Iskreno malo sam se uplašio da će biti preterano sporih pesama, no čim se lopta zakotrljala, pardon, čim je bend počeo da svira, bilo je jasno u kom pravcu će da se kreće ta lopta. Početni udarac i to kakav! „Get Ready for Love“. Centarfor Kejv, nije časio časa, odmah se zatrčao ka publici (odlično odrađeni ispusti duž bine, za njegovo kretanje) te je zabio prvi gol. Videlo se da mu je stalo. Desetočlanom bendu još više.
To ushićenje je preneto kroz možda najbolji zvuk koji sam čuo u poslednjih nekoliko godina na koncertima u Beogradu (Rammstein se ne računa, tek da se zna!). Osvetljenje, rasveta, ‘ajde da kažem, odlično osmišljena i prati dešavanja na bini, uz jedan od reflektora koji konstantno prati neumornog glavnog aktera, koji ne gubi vreme i odmah povisuje na dva nula sa pesmom starom 42. godine.
Ojha! „From Her to Eternity“. Kako je to zvučalo! Upravo tokom pomenute pesme, Voren Elis (da napišem da me fizički podseća na adrenalinsku verziju Raše Popova), dobija po prvi put prostor za iskazivanje sveg svog muzičkog znanja, a ono nije malo nego je kao univerzum veliko!
„Train Long-Suffering“ je dodatno podgrejala po već toplom vremenu atmosferu. Da budemo sigurni ko je čovek u besprekorno sašivenom odelu (Kingsman krojač?) koji neumorno šparta binom, rukujući se sa publikom i traži pogodnu poziciju za još jedan zgoditak, usledila je „Wild God“. Besprekorno.
Došlo je i vreme za pauzu za osveženje, tako to ide u današnje vreme. Lopta je malo spuštena uz prigodnu rasvetu potrebnu pesmi „O Children“. No, da ne bismo zaboravili ko je kriv za sve (a to nije Beri Čak ili Marti MekFlaj), pobrinuo se Kejv da nam kroz oblake koji dolaze i oluju i zver i sve što ide uz to, objasni da je KRALJ rođen upravo u gradiću poznatom pod imenom „Tupelo“.
Kvartet: „Carnage“, „Joy“, „Rings of Saturn“ i „Bright Horses“ koji je iskusno išao oko šesnaesterca sigurnim pasovima je gradio poziciju za još jedan sigurni pogodak, mada mislim da je to bio čist jedanaesterac. Ovo se nije dalo promašiti. Ljudi da li je to moguće! Uz impozantnu prateću pevačicu (jednu od tri) Dženet Rejmus, Kejv je najavio jednu ubistvenu baladu.
„Henry Lee“… Ta pesma je u ovoj verziji dobila jednu sasvim drugačiju dimenziju ali jednako uzbudljivu kao original koji je otpevao sa P.J. Harvey. Posle toga, kao Nemačka protiv Brazila 2014. Trpaj golove! „The Mercy Seat“, „Papa Won’t Leave You, Henry“, uz odličan gitarski uvod Džordža Vještice, zarazna, plesna i mračna „Red Right Hand“ (krvave ruke, je li?) kao i „The weeping Song“. Ali, nema vremena za žaljenje. Zna to i centarfor.
On stiže i da proslavlja golove, šetajući po publici koja ga neumorno uzdiže na golgetreski pijadestal, dobija bukete cveća (ljubičastog), deli autograme, potpisuje ploče, knjige („Kako sam zabio prvi gol“, verovatno) i sa osmehom na licu peva pesme čija ga tematika intimno muči. Neverovatan lik taj je Nik. „Jubilee Street“, a za kraj duga, otrežnjujuća „Hollywood“, koju je pratio (dobar) prevod pesme na već pomenutoj zavesi u dnu bine.
A kada misliš da je kraj, publika kaže: „Daj, Niče, daj!“ U zaustavnom vremenu, na binu je opet izašla fantastična jedanaestorka. „City of Refugee“, ma kakvi, niko ne želi da beži sa travnatog terena dok jedanestorka posle dva sata igre neumorno napada.
A kraj se bližio uz pesmu koju je Kejv posvetio svojoj supruzi – „Wide Lovely Eyes“ i, zaista poslednju, „Skeleton Tree“. Uz zadnje taktove pesme bend je polako napustio teren…
U raskopčanoj košulji, na terenu je posle briljantne pobede, ostao samo jedan igrač. Seo je za klavir i počeo da svira onu staru, dobro poznatu „Into My Arms“. Publika mu se pridružila, čak i kada je on završio – svi prisutni, a bilo ih je mnogo više od šačice ljudi su nastavili da pevaju taj dobro poznati refren, sve dok čovek koji je očigledno ostavio srce na terenu nije udario jedan poslednji ton.
Njegova zahvalnost prisutnom auditorijumu na kraju koncerta nije bila izveštačena, bila je iskrena i izrečena s neskrivenom ljubavlju, koja je evidentno obostrana i traje decenijama.
Ukratko: dva sata i 45 minuta savršenog koncerta! Katarza!
Organizator koncerta: Charm Music Srbija
