Za trinaest godina karijere The Sonic Dawn je izgradio sasvim respektabilnu karijeru u okvirima retro roka sa psihodeličnim prizvukom.
/ Tekst: David Vartabedijan /
To se jasno i glasno dalo čuti tokom nedeljne večeri u klubu Karmakoma.
Pre odlaska na koncert potrudio sam se da preslušam neke albume koje je The Sonic Dawn do sada objavio. Valjda je sasvim normalno da se čovek upozna sa gradivom pre suočavanja sa profesorima. Iskreno, nisam nešto bio oduševljen onim što sam čuo, više po pitanju produkcije nego po pitanju svirke, jer svirka se bazira na postulatima koje su postavili mnogi američki bendovi s kraja šezdesetih te tu nema mnogo mrdanja od onoga što se odavno čulo.
Ali, dobro, ovi Danci žele da budu Amerikanci i to im po samoj ideji i prezentaciji i uspeva. Uostalom, ne dopada se njihov zvuk bez razloga Brantu Bjorku i Niku Oliveriju (za čiju izdavačku kuću i objavljuju albume). No, sam koncert je (uglavnom) druga priča. A njihova priča je kompleksna i, nadasve, konkretna.
Stotinak ljudi, koliko ih se okupilo u to uskršnje nedeljno veče u očekivano zamračenoj Karmakomi (bilo bi lepo da svetla osvetljavaju binu, a ne vrh zvučnih kutija koje vise sa plafona), moglo je da uveri da Emil Bureau (gitara, vokal), Jonas Waaben (bubanj, prateci vokal) i Niels Fuglede (bas), od binske opreme, instrumenata pa do imidža i stajlinga ništa ne prepuštaju slučaju. Da ne znam da je ovo 2026. godina, pomislio bih da sam se „telepromtovao“ u zlatno doba esid roka.
Da se upoznamo i da ne budemo više stranci, koncert su otvorili pesmom „Psychedelic Ranger“. Više nije bilo nikakve nepoznanice. Bend je vraški siguran. Zvuče kao grmljavina koja nadolazi. Jedini predah u pojedinim momentima dolazi uz Emilovo pevanje u gornjim lagama bliskim falsetu, ali ni to ne traje dugo. Mogu oni da kažu i da sviraju bluz, no „21st Century Blues“, ne zvuči onako kako bi to voleli ovdašnji bluz puritanci.
Ova trojka „valja“ zvuk ne brže od života, ali, dovoljno čvrsto i glasno, sa upečatljivim improvizacijama u kojima se jasno čuje njihovo instrumentalno majstorstvo. The Sonic Dawn vladaju temom, a pre svega dinamikom svog nastupa.
Ako je neko i bio neupućen, pesme kao što su „Fire at the Madhouse“ i „Hits of Acid“ objašnjavaju njihovu poetiku, dok je „Forever 1969“ zakucava. Zvoncare, frulice, čizmice, košulje sa acid dezenima i frizurama koje su obeležile to davno prošlo vreme, vreme koje za The Sonic Dawn evidentno nije prošlo, a oni uspevaju da ga u ovo suludo vreme itekako ožive! I predstava i zvuk. Devedeset minuta povratka u prošlost. Bravo, Danci, zamalo Amerikanci!
Organizator koncerta: Bad Music For Bad People
