Čitam vremensku prognozu za nekoliko narednih dana. Kiša. Mestimična, povremena, kratka, blaga, ponegde pljusak, neminovna i nastupajuća.
Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama… Odmah mi padaju na pamet Idoli. Ali, samo oni Idoli od pre pet i po decenija. Ne ovi danas, odrasli, a u stvari ti isti Idoli ili idoli koje su sa prezirom opisivali nekadašnji VIS Idoli. I, usled one Ničeove „Ako dovoljno dugo gledaš u ponor, ponor će pogledati u tebe“, izbacujemo i VIS Idole i idole iz ove priče i vraćamo se kiši u Beogradu.
Dobovanje kišnih kapi po površini Dunava. Jaka kiša koja pada na krov autobusa u kojem se voziš. Tššt-tššt, tššt-tššt, brisači automobila u vreme kiše. Kiša koja pada na pet centimetara od tvog lica, ali sa one strane prozorskog stakla beogradskog kafića. Kiša koja pada na tek olistalo drveće.
Ova poslednja podseća na zvuk kišnih kapi koje su uz pomoć pucketanja prstiju, trljanja dlana o dlan i udaranja dlanovima po butinama, stvorili članovi hora „Perpetuum Jazzile“ u njihovoj obradi hita „Afrika“.
Nekad, čim bi meteorolozi najavili kišu za prekosutra, već sutra bi nas budio uzvik „Kišobrane popravljam!“
Sećam se i izjave čoveka koji je završio kurs Morzeove azbuke: „Ne mogu da spavam kada pada kiša. Sinoć me je dva puta opsovala!“
Kažu da kiša budi nostalgiju i leči stres – deluje umirujuće.
Najveselija i najromantičnija kiša – ulični ples i pesma Džina Kelija iz filma „Singing in the rain“ (uz jaku kišu kao pratnju).
Najtužnija kiša – jedna od završnih scena filma „Istrebljivač“ (Blade Runner) i trenutak kada replikant (veštačko stvoreno biće), govori na jakoj kiši koja mu se razliva po licu: „Video sam stvari u koje vi, ljudi, ne biste poverovali. Zapaljeni ratni brodovi blizu Oriona. Gledao sam C-zrake kako svetlucaju u mraku pored Tanhojzerove kapije. Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je da se umre…“
Između ove dve filmske kiše smestile su se mnoge nezaboravne.
Tarkovski je kišu značajno upotrebljavao: „Rubljov“, „Stalker“, „Nostalgija“, „Solaris“. Koristio ju je da „uspori“ vreme i pozove gledaoca na meditaciju. Kurosava je kišom opisivao usamljenost.
Trenutak kada Endi Dufren širi ruke na pljusku nakon izlaska iz kanalizacije predstavlja najpoznatiju filmsku sliku dugo očekivanog osećaja slobode – film „Bekstvo iz Šošenka“.
Scena pucnjave na kiši u kojoj lik Toma Henksa stoji u senci pod pljuskom smatra se jednom od vizuelno najsavršenijih scena modernog filma – „Road to Perdition“.
Marion Krejn vozi po jakom pljusku koji je skreće s puta i vodi pravo u Bejts motel (Psiho). Scena kada Skoti spasava Madlen iz zaliva (Vrtoglavica). Kišna oluja (Zatvoreno ostrvo). „Identitet“ – ceo film se događa u jednom motelu tokom nezapamćene oluje. U „Betmenu“ Gotam je prikazan kao grad koji se davi u kiši. Kiša kao metafora klasne nejednakosti u filmu „Parazit“. Početna scena u filmu „To“ – papirni brodić brzo plovi kanalom uz ulični trotoar na jakoj kiši. Završna scena traženja mačke na kiši – „Doručak kod Tifanija“. U filmu „Sedam“ kiša pada gotovo neprekidno.
I, kako reče Božidar (ime za moj lični ChatGPT) „U vesternu kiša donosi blato, u ljubavi bliskost, a u hororu beznadežnost.“
Dodajem: A u Beogradu se često osećaš kao pokisao. Ili se osećaš kao miš. Ili se, kad nema kiše, osećaš na kilometar…
Srećno nam bilo sa kišama koje dolaze i prolaze…
Darko Dača Kocjan – rođen na datum kada se Apolo 11 vratio na Zemlju, ali deset godina ranije. Ovo mu je treća inkarnacija. U prvoj je bio hrast u Rusiji, a u drugoj zec u Portugaliji. Voli sarme i pati zbog nestašice istih. U slobodno vreme kuče ga izvodi u šetnju. Poseban talenat: nikada stvari ne završi do kra
