Pre nešto više od 70 godina smatralo se nemoralnim da se devojka i mladić ljube na ulici.
Poljubac se tolerisao samo na autobuskim stanicama jer se uvažavalo kao normalno da, prilikom rastanka, parovi razmene jedan sočan cmok. I šta su radili oni koji su voleli da se malo više ljube? Izlazili su na autobuske stanice, sedali na staničnu klupu i opušteno se prepuštali uživanju.
Ovakvi parovi smislili su i izraz „Da ljubim, da prođe“. Ako bi devojka slučajno rukom zakačila deo nameštaja i potom bolno uskliknula, mladić bi se odmah preporučivao, uz pomenuti izraz, da „pomogne“ u nevolji. Što je deo tela na kojem se javila bol bio „egzotičniji“ to se pomenuti izraz izgovarao sa većim uzbuđenjem. Danas momci ove reči uglavnom izgovaraju u kladionici moleći se da im prođe tiket.
Ali, romantika nije umrla. Živi i danas na jedan poseban način. Mladić u jednom momentu vremena koje provodi sa ljubljenom, hvata je oko struka, nežno je zagrli i poljubi, a onda joj šapne na uvo: „Imaš li 20 evra na zajam do prvog?“
Navikli smo i da jasne reči tokom vremena pretvaramo u „mondenske izraze“ povlađujući na taj način eliti: malo po malo i – pilav je postao rižoto, čorba je postala potaž, kajgana je postala omlet… „u redu“ je postalo „OK“, građansko društvo je postalo civilno društvo, običan „plan“ je postao „studija o izvodljivosti“ itd.
Mediji i političari su glavni krivci za ovo. Kad smo već kod njih i njihovih navika, evo kako izgleda jedan istorijski osvrt na tu pojavu…
Prvo ti u školi traži gumicu, pa olovku, pa traži da prepisuje od tebe, pa da mu šapućeš… Nema pojma ni o čemu. A danas ti traži da glasaš za njega na izborima!
A evo i šta piše aforističar Aleksandar Baljak: „Šta ti je moć navike! Političari i kad se nađu iza rešetaka, žive o trošku države.“
Možda bi trebalo da uvedemo naviku da decu lečimo parama iz budžeta, a da političare plaćamo SMS porukama.
Neke od današnjih svakodnevnih navika često i ne primećujemo kao nešto što bi trebalo da objasnimo svojoj deci. Posebno brzu kupovinu u samoposluzi. A onda nam deca, kroz priče nalik na ovu koja sledi, najbolje opišu vreme u kojem živimo u gradskoj sredini.
Učiteljica upita devojčicu iz prvog razreda osnovne škole:
– Kaži mi čime je prekrivena kokoška?
– Kožom, odgovara devojčurak posle nekoliko sekundi razmišljanja.
– Dobro, a preko kože čime je prekrivena? – uporna je uliteljica.
– Kesom! – namah odgovara malena.
Pojedine nove navike ponekad ne funkcionišu baš kao što bismo želeli…
Periferija seoceta u brdima Šumadije. Po blatnjavoj ulici ide veliki džip BG registracije, prolazi poslednju kuću, probija ogradu, pada u duboki jarak… TRAAASSS… I opet tišina.
Dve starice sede pored kuće i jedna od njih komentariše:
– Mileva, vidi, još jedan sa dži-pi-esom.
Neke stare, lepe navike poštujemo i želimo da ih ostvarimo, ali nas realnost života sprečava u tome. Uskoro će 8. mart i verovatno je da će se u nekim cvećarama voditi sledeći dijalog:
– Dobar dan, pošto vam je ovaj buket?
– 3000 dinara!
– Ništa onda, hvala, uzeću joj vinjak!
Neke nove navike stičemo, a da toga nismo svesni…
U žaru rasprave da li će Ameri da NADMUDRE Ruse ili će Rusi da pokažu sve što treba Amerima, nismo ni primetili da smo trešnje počeli da kupujemo na komad.
Kako neke nove navike mogu da utiču na naše živote najbolje oslikava jedna prognoza razgovora tri bake u Beogradu 2070. godine…
Tri srpske bake sede na klupi i pričaju o tome kada koja od njih stavlja kupus.
– Ja ga stavljam uoči Halovina, kaže prva baka.
– Boga mi, bolje je stavljati ga na Tenksgiving, primeti druga baka.
– Vala, ja kupus stavljam tek na Blek Frajdej, reče treća baka.
Uprkos svemu navedenom treba biti optimista. Uostalom i Beograd i Srbija su grad i zemlja optimista! Pesimisti su već emigrirali!
Darko Dača Kocjan – rođen na datum kada se Apolo 11 vratio na Zemlju, ali deset godina ranije. Ovo mu je treća inkarnacija. U prvoj je bio hrast u Rusiji, a u drugoj zec u Portugaliji. Voli sarme i pati zbog nestašice istih. U slobodno vreme kuče ga izvodi u šetnju. Poseban talenat: nikada stvari ne završi do kra
