Sa malim (itekao opravdanim) zakašnjenjem Goblini su održali tradicionalni avgustovsko-septembarski koncert u KST bašti u oktobru 2025.
/ Tekst: David Vartabedijan /
Ni vremenske (ne)prilike nisu bile prepreka da prostor bude pun poštovalaca ovog benda koji, kao što se i očekuje, zvuči kao izuzetno podmazana mašina.
Odavno mi se nije dogodilo da jurim sa jednog koncerta na drugi, no takav je bio ovaj deseti oktobar. Da postoji neka naprava za multipliciranje, verujem da bih stigao na još dva koncerta koja su se održavala iste večeri, a to su bili nastupi Baba i Bolesne štenadi. Doduše ovakvu jurnjavu sam imao i 2018. godine u Beču, da ne kažem Vijeni, kada sam sa koncerta Slayer-a išao upravo na Gobline u, danas nepostojećem, Replugged prostoru.
No, pošto je koncert već odmakao jedno šest sedam pesama, uleteo sam u grotlo KST bašte, taman kada je bend svirao (pesmu koju su po prvi put izveli na istom ovom mestu pre tačno trideset godina i četrdeset dana, a to je „Kuda idu izgubljene devojke“ ili u varijanti Goblina (i članova benda Atheist Rap onomad) „Tamara“. Ma, da, ludilo – pogoblinisala puna bašta!
Mašina zvana Goblini je nastavila da melje sa jošte jednom obradom, davnašnjim favoritom, posvetom jednoj od najlepših (u ono vreme) slovenačkih državljanki: „Anja, volim te“. O, kako su svi pevali, od laganog početka do zakivanja pri kraju pesme.
Jedna od meni dražih pesama iz njihovog repertoara je došla posle dugo vremena na red. „Komad noći“ niko od prisutnih nije zaboravio i to je za svaku pohvalu. Goblini, bend koji je uspeo da podmladi publiku i da zadrži dosta poštovalaca iz onog vremena nastavio je da roka: jako, što mu je ozvučenje u KST bašti i omogućilo.
Saborci iz davnih dana, Aca Celtic (to je onaj što ne navija za Rangers) i Lale (ne bendžo, gitara ovoga puta i to Les Paul) iz benda Orthodox Celts, u jednom momentu pridružili su se petorci na bini, ne bi li zajedno izveli splet pesama sa irskim motivima presvučenim u punk rock ruho: „Far Away“ i „Drinking Song“.
Tukao je tu Firca bubanj kao da mu život od toga zavisi, Golub je pravovremeno prepustio glavni mikrofon Aci, Vlada je pumpao svoj bas brže od života baš kao i trojka Leo, Alen i Lale sa gitarama. Vrtlog i eksplozija zadovoljstva u publici.
Splet hitova, koji nisu nikako proizvod okolnosti, usledio je nakon odlaska članova Orthodox Celts sa bine. Za sam kraj je ostavljena poslednja pesma koju je bend napisao, posveta svim dešavanjima u ovoj „državi“ na brdovitom Balkanu: „Idemo do kraja“.
Nadam se da se kraj uskoro i nazire.
I taman kada misliš da je kraj, publika kaže „daj, bejbe, daj“… uz dozivanje benda na bis, dakako.
A nije da im se nije sviralo posle serije otkazanih koncerata do te neprijatne situacije do koje su dovele, jelte, znamo već koje strukture. Goblini su publici dali (malo manje) od pet minuta fore, a onda su dodali gas…
„Mirno more“ nije moglo da protekne mirno, Golub je skočio u publiku koja ga je istalasala nazad na binu. „Negde pred zoru“ je pesma koja je trebalo da smiri atmosferu donekle, ali ta pesma je očigledno postala više od puke pesme, novi klasik benda i to je tako i za narednih trideset godina, a za posle ćemo videti. I petarde za kraj: „Luna“ i „Ima nas“.
Ima njih na bini, ima ljudi u publici, ima energije i to je tako otkad ovaj bend postoji. I ne može i ne bi valjalo da je drugačije. Povratak otkazanih, nego kako!
