Napuštamo Sredozemno more i kod Gibraltara skrećemo levo. „Spuštamo“ se ka jugu a čekaju nas Muhamedija, Kazablanka i Rabat.
Ono zrno žala što ostavljamo Evropu potpuno je neprimetno jer nosimo džak radosti što ćemo da otkrijemo deo afričkog kontinenta.
Od Gibraltara do Muhamedije, naše marine u Maroku ima svega nekoliko stotina milja. Marina u Kazablanci je zatvorena pa je najbliža marina Muhamedija, koja se nalazi na samo 20 milja od Kazablanke. Sa novim kontinentom imamo i nova pravila, procedura ulaska u Maroko je daleko komplikovanija od bilo koje u Evropi.
Prvo frka sa obalskom stražom i policijom pa tek onda čvrsto tle. Potrebna nam je i viza iz naše ambasade. Posle svega toga dolaze carinici na brod, a čeka nas i opaka taksa za svaki dan boravka. Skupo, bre!
Bilo nam je potrebno tačno 24 časa da završimo sve procedure pa sad imamo pet dana za upoznavanje Maroka.
Muhamedija
Mali grad, maltene primorsko selo u kom nema šta bitnije dda se vidi.
U Muhamediji ima dosta novih zgrada a mnogo se i gradi. Na ulicama nema prosjaka a vozni park je primetno bolji od onog u Beogradu. Plan gradskih vlasti je da Muhamedija postane luksuzno mesto sa velikim odmaralištem i još ekskluzivnijim golf terenima.
Iz Muhamedije šine vode ka svim delovima Maroka. Železnica je, dakle, najbolji način transporta kroz ovu zemlju.
Vozovi su udobni mada je uvek gužva u ekonomskoj klasi i nije baš klimatizovano. Zanimljivo je da su vozovi isti kao u Švajcarskoj ali su prljaviji.
Posle obilaska džamije i crkve u Muhamediji idemo prvo u Kazablanku pa u Rabat.
Kazablanka
Posle neprijatnog klackanja stižemo u Kazablanku. Naučili smo važnu lekciju: može da ti bude gore nego u vozilima GSP „Beograd“ devedesetih! Može!
Ako sediš – prevruće je a ne možeš da izađeš. Ako stojiš onda si ti znojav zalepljen za sve znojave oko tebe bez mogućnosti da se odlepiš. Nema potrebe da se držiš za nešto jer ne možeš da mrdneš.
Železnička stanica je moderna, lepa i čista i nalazi se u blizina bazara koji je savršen! Šta god poželite – ima!
Celim gradom dominira džamija Hasan II koja je druga najveća džamija na planeti i može da primi oko 100.000 vernika. Minaret je visok 200 metara i sa vrha minareta svetlo svake večeri pokazuje pravac u kom je Meka. U blizini džamije je i veliki svetionik – Hank Lighthouse.
A onda poluprazan tržni centar opkoljen šoping zonom – sve podseća na Evropu.
Stari deo Kazablanke ostavio nas je bez daha. I zbog lepote i zbog vrućine i zbog stalnih pritisaka trgovaca da kupimo košulje, suvenire, bicikle, teniske rekete, cipele, nakit…
Naučite kako se na francuskom kaže „ne, hvala“ i naučite uz to malo i da se namrštite i nećete imati problema.
Rabat
Prijatna vožnja vozom… u prvoj klasi… traje oko 45 minuta i eto nas u Rabatu.
Za razliku od evropske Kazablanke, dočekuju nas široki bulevari, travnjaci, šetališta, drvoredi.
Pored mnogih stvari koje smo planirali da vidimo prva na spisku je mauzolej kralja Muhameda V i Hasan Tower, nedovršen minaret iz 12. veka koji bi – da je završen u to vreme – bio naveći minaret na afričkom kontinentu.
Posle idemo rivom uz reku ka starom gradu. Sa druge strane reke nalazi se grad Sale na čijoj obali je izgrađen novi moderan poslovno-stambeni kompleks „Sale na vodi“ koji je izgradila ista firma kao ona što gradi „Beograd na vodi“.
Ispod litice na kojoj se nalazi stari Rabat prostire se divna peščana plaža. Lokalci igraju fudbal i odbojku.
U Starom gradu nam je prišao neki matori i počeo iz čista mira na engleskom da nam priča o istoriji grada, o kućama, o ulicama. Pokušali smo da ga oteramo, ali bez uspeha. Iako nas je debelo koštao, priče su bile veoma zanimljive.
Posetu Starom gradu završavamo u Andaluzijskom vrtu.
U centru Rabata gužva. Upozorenje: ovde vladaju džeparoši. Ovoga puta sačuvali smo naše džepove!
Bez znanja francuskog jezika u Maroku teško ćete se snaći. Čak ni policajci ne govore engleski.
Poslednje veče u Maroku provodimo mirno po povratku u marinu Muhamedije. Pripremamo se za nekoliko stotina sati plovidbe po Atlantskom okeanu do Kariba… (Tekst i fotografije: Bojan Aleksić)