Pitkern – ostrvo na kraju sveta

Smešteno na otpilike pola puta između Uskršnjeg ostrva i Tahitija, ostrvo Pitkern predstavlja jedno od najnedostupniih tačaka na planeti.

Ukoliko kao turista želite da ga posetite moraćete dobro da isplanirate putovanje jer samo jedan brod vozi do njega na svaka tri meseca.

Ostrvo Pitkern u modernoj istoriji otkrili su Englezi ali ga nisu ucrtali u svoje mape jer je prilaz ostrvu veoma loš i skoro da ne postoji mesto gde brod može bezbedno da se usidri.

Ostrvo Pitkern je samo jedno od četiri iz grupe ostrva koja imaju zajednički naziv Ostrva Pitkern. Ostala tri su nenastanjena a zovu se Henderson, Duci i Oino.

Filmsko Baunti veče

Ostrvo bi ostalo nepoznato da ga nisu nastanili pobunjenici sa broda Baunti.

Glavni cilj broda Baunti na čelu sa kapetanom Blajom bio je dođu do Tahitija kako bi preneli hlebno drvo na Karipska ostrva. Posle pobune na brodu, kapetana Blaja i još nekoliko oficira ostavljeni su na čamcu, na otvorenom moru.

Pobunjenici su se nastanili na Tahitiju i na ostrvu Pitkern. Danas na ostrvu žive potomci tih pobunjenika a ostrvo je pod britanskom upravom.

Stigli smo u kasno posle podne, sunce je već bilo na zalasku, javili smo se policiji radio stanicom da smo stigli i da ćemo uraditi „ček in“ sutradan. Mio glas je potvrdio prijem.

Kako bi obnovili znanje o priči u vezi sa brodom Baunti, pre iskrcavanja na ovu nedođiju, Damjan i ja smo pogledali film o pobuni i kapetanu Blaju.

Pitkern: Prodavnica, pošta, muzej… na kraju sveta

Dočekala nas je žena od šezdesetak godina, koja je direktan potomak vođe pobunjenika Kristijana Flečera, i još nekoliko ljudi.

Dobili smo ogrlice u znak dobrodošlice i odvezli su nas u centar grada. U jedinoj prodavnici na ostrvu prodaje se sve, a radno vreme je svakog drugog dana od 9.00 do 10.00.

Pitkern se, zbog svoje udaljenosti od ostalih ostrva i zbog malog broja turista (dvadesetak godišnje!), smatra veoma izolovanim i jedinstvenim eko sistetmom. Pčele na ovom ostrvu prave jedan od najzdravijih medova na svetu koji se izvozi, što se kaže, za velike pare.

Centar Adamstauna… U stvari, to je minijaturni trg okružen sa nekoliko montažnih zgrada okrečenih u belo i crkvom. Zgrade su postavljene u ćirilično slovo P tako da na trg postave stolove i stolice kada nešto slave.

Dobili smo dozvolu da možemo slobodno da se krećemo ostrvom i mapu sa ucrtanim stazama za šetanje. Obavezan je toki-voki da bismo mogli da dozovemo pomoć u slučaju nevolje. Nema ovde interneta, niti mobilnih telefona.

Pronašli smo i poštu – koja radi samo utorkom od 8.30 do 9.00. A danas je baš utorak, pa smo rešili da pošaljemo nekoliko razglednica. Poštar kaže da pošta polazi sa ostrva za tačno dva meseca… Ipak šaljemo razglednice sa kraja sveta, tako da nam to nije problem.

U gradu postoji i muzej… koji radi samo ponedeljkom od 9.00 do 11.00. Dva sata – ma, stižemo da vidimo sve.

Saznali smo da nismo jedini turisti na ostrvu – tu je negde i jedan Nemac. Trenutno na ostrvu živi samo 39 uglavnom starijih ljudi. Mladi su otišli na školovanje na Novi Zeland, ali se neće skoro vraćati.

Tu je i osnovna škola koju pohađa petoro, šestoro dece.

Staze za hajking su odlično obeležene. Obišao sam celu istočnu stranu ostrva za jedan dan. Drugog dana, na zapadnoj strani ostrva, u sred pešačenja počela je oluja. Nije bilo strašno, a kad sam potražio zaklon otkrio sam velike plastične rezervoare za sakupljanje kišnice pa mi je bilo i zanimljivo.

U narednim danima vreme je bilo sve gore pa smo morali da napustimo zaliv i da odemo sa ostrva na kraju sveta. (Tekst i sve fotografije: Bojan Aleksić za danubeogradu.rs)