Guns N’ Roses po drugi put u Beogradu, ovoga puta u zamalo pa originalnoj postavi u prostoru beogradskog Parka Ušće, pred više od 40 hiljada ljudi.
Nastupili su u sklopu aktuelne evropske turneje „Because What You Want & What You Get Are Two Completely Different Things“.
Gužva se očekivala i na ulazu i u koncertnom prostoru. Ista je potrajala taman toliko da (na svu sreću, moju dakako), ne ispratim nastup predgrupe čiji je natpis na majici nosio Slaš pre dve nedelje tokom nastupa na poslednjem koncertu… ikada… grupe Black Sabbath.
U pitanju je onaj afroamerički bend koji se predstavlja kao „Javni neprijatelj“. Tačno u momentu ulaska u koncertni prostor započeli su (sa dva minuta zakašnjenja) i uvodni taktovi pesme koja otvara najprodavaniji debi album u istoriji rokenrola „Appetite for Destruction“. „Welcome to the Jungle“, šta drugo očekivati za početak koncerta.
Video bimovi rade, zvuk glasan i dobar, bend praši a Eksl se poigrava sa svojim glasom ali na opšte zadovoljstvo svih prisutnih viče „Scream for Me Beograd“. I Beograd vrišti, vrišti i pokretljivi Eksl, a Slaš delje jednu od mnogobrojnih gitara koje je te večeri svirao. „Mr. Brownstone“, „Bad Obsession“, da, klasici na početku uz bend koji je usviran do perfekcije i vokalnog soliste koji se trudi da isporuči reminiscenciju na neko prošlo vreme.
Sasvim očekivano „Chinese Democracy“ i nije izazvala neku reakciju publike, no to je nadoknadila već decenijama poznata obrada pesme The Wings, „Live and Let Die“.
I opet jošte jedan ćorak pištolja sa jednom od nedavno objavljenih pesama „Hard School“. Ništa bolje nije prošla ni energična iz arhive izvađena „Shadow Of Your Love“, baš kao ni „Perhaps“, iako su članovi benda Daf Mekegan (bas, vokal), Slaš (gitara), Ričard Fortus (gitara, prateći vokal), Dizi Rid (klavijature), Melisa Ris (klavijature, vokal) i Ajzak Karpenter (bubanj), svojski trudili da opravdaju izvođenje pomenutih pesama.
Bolju reakciju publike doživela je po potpisniku ovih redova najbolja kompozicija iz G’n’R kataloga „It’s So Easy“ (a Izi odavno nije prisutan) te aranžerski odlična „Estranged“.
Pokušavao je Eksl da uradi i dvostruki aksl čak i trosktruki aksl sa svojim glasom, međutim, nije to baš tako lako išlo, iako se upinjao iz svih vratnih žila. Dobro, ne smemo smetnuti s uma da ovo nije ni 1987. godina, a ni 1992. godina, kada je on bio u punoj snazi i kada su ga uske hlače mnogo više stezale te je mogao da dosegne te vokalne visine. No, pohvala za trud u današnje vreme svakako stoji, s obzirom na svo njegovo kretanje po bini, skoro sasvim pristojna (ne više od toga) vokalna izvedba i dalje glavnog protagoniste benda.
A onda osveženje uz uvek dragu Stonesish pesmu „Used To Love Her“, sa sve facijalnim Ekslovim ekspresijama dok peva tekst. Eksplozija je usledila nakon početne bubnjarske kanonade (pumpaj, bre!) u uvodu za pesmu „You Could Be Mine“. Lagana „Yesterdays“ je zatvorila triling hitova, te je opet usledila igra toplo hladno sa emocijama publike „Absurd“ (jeste apsurd), „Double Talkin’ Jive“, „Sorry“ i „The General“.
Trebalo je vratiti se na kolosek kojim pljušte meci. Za to je bio zadužen najboljom vokalnom izvedbom i pojavom preparirani Daf koji je dao sve od sebe u obradi The Damned klasike „New Rose“, na koju se nadovezala horski otpevana pesma dobitnika Nobelove nagrade za književnost: „Knockin’ on Heaven’s Door“.
I tu leže i gruvajuća „Slither“. Triling obrada. Opa, bato! „Coma“ je dala dobar uvod u antologijsku „Civil War“ sa briljantnim tekstom, u kome se između ostalog i kaže: „I don’t need your civil war, It feeds the rich, while it burries the poor…“, dobra beše ta celokupna izvedba.
„Junior’s Eyes“ je bila posveta nedavno penzionisanom bendu Black Sabbath i nakon nje je usledilo predstavljanje benda i početak solo tačke gitariste sa prstima kao ćevapima, ali koji cedi svaki ton iz svake gitare koju je svirao te večeri.
Poslednji tonovi Slešovog solo nastupa su uveli publiku u jedan od najprepoznatljivih rifova svih vremena „Sweet Child o’ Mine“. Pevalo je Ušće svim snagama. I pokrilo neke sitne greške, znate već koga.
Slapovi kiše slivali su se na centralnom video binu tokom izvođenja pesme „November Rain“ (na svu sreću nije se ponovio 22. maj 1992. u Budimpešti kada je pljusnula kiša tokom te pesme) koju je Eksl započeo i odsvirao do kraja na elegantnom crnom klaviru.
„This I Love“ ne shvatam šta uopšte traži na njihovoj set listi, ali neka im. I poslednja obrada te večeri je bila dosledna originalu – to je taj rokenrol haos. „Human Being“ od neprežaljenih New York Dolls. Tada je Eksl (vidno nasmejan tokom celog koncerta, ko zna šta on čuje u svom in ear monitoringu) pitao publiku da li može da izdrži još nekoliko pesama. Moglo se, iako je bend na bini bio već dva sata i 45 minuta.
I još jedan triling za kraj „Don’t Cry“, dugoočekivana „Nightrain“ i krešendo uz „Paradise City“.
Sve u svemu više od očekivanog, a mnogo manje od prisećanja na neke njihove koncerte iz prošlog milenijuma kojima sam prisustvovao. Ipak, naklon do poda za puna tri sata svirke, energiju, zvuk i za pesme koje su ostale u rokenrol istoriji.
P.S. Iskreno nisam naseo na kupovinu tokena (uspavani sleep token?, mada više preferiram Dokken) ili cashless kartice ne bi li mogavši obradovati suho grlo nekim napitkom sa sastojkom hmelja, mnogi jesu a sistem je (kao što se to obično i događa mnogim Efinity aplikacijama) pao. Ništa čudno, mislite o tome sledeći put!
