Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » Beograd na vodi: Ekološki crni humor
Mirijevski potok
Mirijevski potok

Beograd na vodi: Ekološki crni humor

Pored Save i Dunava postoji jedan drugi Beograd na vodi, tj. čitav splet vodenih kapilara. Sticajem nesrećnih okolnosti – zbog nas ovakvih na njihovim obalama – načisto su zagađeni.

Ako bismo BG sliv uporedili sa organizmom čoveka, možda bi neki najzad shvatili u kakvom su stanju prestonički krvni sudovi – rečice, potoci, bare i kanali.

Zamislite…

Zamislite lika kojem su arterije i vene zakrečile od preterane upotrebe duvana. Taj dimi 3-4 pakle dnevno i ima „pušačku nogu”, a na plućima senku i nekoliko kaverni. Dotični ne haje za to, već do podneva ispija litar i po vinjaka koji seče gajbom piva, pa mu je i jetra u raspadu.

Iako mu je preporučena transplantacija, ne prestaje da loče. Kaže, šta će, kad nema ni potrebnih 100.000 evra za operaciju, a ni donora vitalnog organa. Slučaj na sve to redovito savija „domaćicu” i šmrče beli prah, a s vremena na vreme ga nađu i roknutog heroinom u WC-u Železničke stanice i hitnim kolima voze u Urgentni. Kad ga povrate iz kome i puste na ulicu, on se naždere slanne i čvaraka, a za dodatak traži da secne još malo slannnice i još samo malčice čvaraka što sve zalije pljoskom rakije…

Preležao je težak infarkt miokarda, dva šloga, a ne razume šta ga pitaju jer je u međuvremenu fasovao i rak mozga…

Ne morate da zamišljate…

Gradske rečice izgledaju kao zdravstveni karton opisanog pacijenta. U Bolečici, ćerki avalskih potoka, nema živog organizma. „Ne smeš u nju baciti upaljenu šibicu, da ne biste odleteli u vazduh i ti i reka…” – (ekološki crni humor, vic br. 1). „Boja, ulja i maziva iz lokalnih radionica ima više nego vode” (2). „Surčinski kanal zvani Smrdljevak je u stvari septička jama duga sedam kilometara” (3), a „Topčiderki ne vredi što protiče kroz živopisni kraj kad je ubijena industrijskim otpadom” (4).

Mirijevski potok je običan kanalizacioni slivnik, u šta se svaki nos, koji nije baš tako prefinjen, može uveriti na mostiću nad brzakom. Tu su nekad žabe pevale u horu, ali više se ni solo ne čuje (5). Ako bi se i desilo da neko upeca ribu u nekom od kanala u Krnjači, video bi da nije za jelo – otrovana je olovom (6)

Bonus

„Može li se izlečiti ovako beznadežan pacijent? Može, kad bismo se zezali (7). „Koliko mu je još ostalo? Ma mrtav je, samo još nije saznao. Nije ni primetio leteću izmenu u kojoj je nad njim pop zauzeo mesto lekara (8). ♦

Pročitajte i druge priče Darka Kalezića!

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…

loading...