Kamen je jednima graditeljski element, drugima predmet lepote, treći u njemu traže filozofski smisao; nekom služi kao oruđe, a većini kao – oružje.
Dok su u Egiptu i Stounhendžu od masivnih blokova gradili piramide i hramove, u Boki Kotorskoj Peraštani su vekovima iz čamaca bacali stene na morsko dno da im usred zaliva „izraste“ ostrvce – Gospa od Škrpjela – na kome su potom podigli crkvu da bi se približili Bogu.
Grumenje svetlosti
Jovan Cvijić je kao student sakupljao kamenje po Balkanskom poluostrvu. Ma, nije to bilo kamenje! To je bilo grumenje svetlosti koje je, njegovom trudu zahvaljujući, srpsku nauku uputilo ka odmakloj Evropi.
Ne, nije to bilo kamenje! To je bilo grumenje mudrosti najznačajnijeg srpskog geografa, drago kamenje čiji je sjaj povezao ovdašnju nauku sa svetskom pameću.
Pre nego što se konektovao na planetarnu mrežu kreativnih umova, Jovan Cvijić (1865–1927) školovao se u Loznici, Šapcu i Beogradu, odakle je odašiljao signale univerzumu baveći se majčicom Zemljom kao živim organizmom i „preusmeravao“ dotadašnja geografska saznanja.
Za više od trideset godina rada napisao je brojna dela, a samo neka od njih su „Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva“, „Geomorfologija“, „Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije“, „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“, „Atlas jezera Makedonije, Stare Srbije i Epira“, karte jugoslovenskih zemalja…
Jovan Cvijić – čiji je spomenik u Univerzitetskom parku izvajao Oto Logo – bio je počasni doktor pariske Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske akademije nauka, osnivač Srpskog geografskog društva i njegovog „Glasnika“ koji sa povremenim prekidima izlazi i dan-danas…
U glavi – kamenolom
Srećan sam što i sam, pišući tekstove u srpskom izdanju magazina „National Geographic”, sarađujem sa Cvijićevim ptićima – lučonošama dela ovog našeg velikana.
I, eto… Napisao sam priču, kamen sam u vodu bacio. Napisao sam još jednu priču, ponovo je bućnulo. Pa opet, i opet, mnogo puta.
U glavi mi je kamenolom. Hitaću u duboko sve dok hrid ne izroni. Dok se sa dna ne uspenje Gospa od Reči i privije me na svoje mokre grudi.
Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…
