Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Ovih dana, beogradske bioskope opsedaju SF filmovi, i to preciznije, nastavci.
Neki, kao obnovljeni „X-Men“ dobro su nam poznati i nedostajali su nam, dok se drugi, kao novi „Transformersi“ tek bore za takav status. I za sve njih je zajedničko da, kao i nebrojeni njihovi prethodnici u ovom žanru, imaju neodoljivu potrebu da u najmanju ruku savijaju a bogami i preko kolena lome sve moguće zakone fizike.
Ovde ne pričamo o beskonačnim policijskim šaržerima u akcionim filmovima ili neverovatnoj osobini automobila da eksplodiraju kako ih okrzne metak već o blatantnom ignorisanju osnovnih postulata na kojima je zasnovan čitav Univezum. I, dok iščekujemo sasvim nova rešenja kao što su neke vrlo zanimljive osobine antimaterije u „Anđelima i demonima“ gde je doduše, prvooptuženi autor knjige Den Braun, hajde da se zajedno podsetimo nekih od najčešćih i najzabavnijih primera holivudske fizike.
Eksplozije i sablje svemirske
Nažalost, skoro svi SF filmovi imaju jednu zajedničku stvar: eksplozije. U stvari, zbog nedostatka kiseonika (ili drugih zapaljivih gasova) u svemiru, ne mogu se stvarati plamenovi. Na ovu čestu grešku se prirodno nadovezuje još jedna: u svemiru odnosno u vakuumu nema ni zvuka pa stoga ni obaveznog buuuma. A kada smo kod zvuka, šta je sa raznoraznim svemirskim oružjem, koje prašti i zvizzzuje sve u šesnaest?
Takođe, koliko god bio teško oštećen neki vasionski brod, ama baš nikad neće ostati bez svog sistema za gravitaciju koji se i inače u svim fimovim i serijama uzima zdravo za gotovo i nikad se ne objašnjava. I za kraj, lasersko oružje i laseri ne bi uopšte trebalo da se vide u normalnom prostoru, ako nema čestica dima, magle i sl. koje bi deo svetlosti odbijale ka našim očima.
O svetlosnim sabljama ne vredi ni počinjati priču, mada se čak uveliko radi na realizaciji ove izmišljotine Džordža Lukasa, što uz već realizovani leteći skejtbord iz „Povratka u budućnost“ samo dokazuje koliko će fanovi koji su istovremeno i naučnici učiniti da svet njihovih snova pretvore u stvarnost, umesto da nama olakšavaju život… Mada jeste kul, priznaćete.
Na kraju, da izdvojimo dva ekstrema. Apsolutni rekorder po broju naučnih besmislica po minutu trajanja je film „Jezgro“ iz 2003. godine, o grupi naučnika koji u džinovskom rovokopaču putuju u središte Zemlje (koje je inače, okean magme pod nezamislivim pritiskom) da bi tamo detonirali nuklearnu bombu koja treba da ponovo pokrene jezgro planete. Ono je, eto, tek tako prestalo da se okreće zbog čega su umrli neki ljudi sa pejsmejkerima a golubovi na Trafalgar skveru izgubili orijentaciju.
Sa druge strane spektra je naravno, „Odiseja u svemiru 2001“ za koju je rečeno da bi se realističniji film smešten u svemiru mogao napraviti jedino da ga snimate na lokaciji, odnosno, u samom svemiru! Trebalo je samo pola veka da Holivud, u prošlogodišnjem apsolutnom kreativnom i komercijalnom hitu „Gravitacija“, i to uz obilatu upotrebu kompjuterski generisanih slika, uopšte prismrdi Kjubrikovom klasiku. ♦
SVE FANTASTIČNE BEOGRADSKE PRIČE!
»»»» Pavle Zelić je rođen 1979. godine u Beogradu. Objavio je zbirku SF i horor priča „Poslednja velika avantura“ (Matica srpska, Novi Sad, 2009), scenarista je alternativnoistorijskog strip serijala „Družina Dardaneli” sa crtačem Draganom Paunovićem (prvi album, „Poljubac leptirice” je izdao System comics, 2011), a nedavno je objavio i istorijski triler roman „Peščana hronika” (Laguna, 2013.) o omladinskim radnim akcijama izgradnje Novog Beograda i misteriji koja se tada otkriva i pola veka opseda njegove stanovnike. Ima još koju desetinu priča rasutih po antologijama, časopisima, i novinama u Srbiji i Balkanu, a pisao je (i i dalje ne odustaje) kritike, kolumne i eseje o stripovima, knjigama, filmovima i uopšte, popularnoj kulturi i (naučnoj) fantastici za brojne štampane i online publikacije. Rekao bi nešto duhovito i pametno za kraj, ali mu kao za inat baš sad ništa ne pada na pamet… 
