Otvoreno pismo jednog vanzemaljca

Draga i poštovana redakcijo Dana u Beogradu,
obraćam vam se kao otvorenom i beskompromisnom portalu koji pre svega ceni iskrenost i ne plaši se da objavi jedno ovakvo pismo.

Da, ja sam vanzemaljac. Alien kako bi rekli momci u crnom.

Nemam pipke i zelenu krv, ne šetam se okolo sav siv i golišav i ne plašim krave velikim crnim okicama. I konačno, apsolutno mi se gadi sondiranje bilo kakvih otvora na ljudskom telu.

Teško me je razlikovati od običnog Zemljanina, a o intimnijim razlikama vam ipak ne bih pričao, za sada. Ali nisam ništa pametniji od vanzemaljaca koje viđate po filmovima, i jesam se slupao na vašu planetu, preciznije u Srbiju, i evo, već XY godina čekam da me pokupe moja intergalaktička braća (koja su, inače, glupi veliki mozgovi i ne bi uboli Sirijus sa dve svetlosne godine daljine).

Relativno lako sam se uklopio u vaše društvo, najzad, vi i niste tako komplikovana bića, i moram da priznam da mi se sviđa ovde. Prilagodio sam se konzumiranju termički obrađenih leševa životinja i proizvoda fermentisanog voća, povrća i žitarica, mada mi i dalje izmiče koncept škembića i šećerne vune.

Naučio sam i da se zabavljam na vaš način, koji uglavnom podrazumeva nesinhronizovano ritmično treskanje određenih delova anatomije na zvučnu podlogu i polurazgovetno sinhronizovanje sopstvenog oglašavanja sa dotičnom podlogom.

I pored svega toga, i dalje sam usamljen…

Tako da ovom prilikom želim da uputim poziv pripadnici (ili pripadnicama) neke od rasa koje se možda, kao i ja, krije tu negde i čita ovu rubriku u potrazi za aktuelnostima iz našeg domena.

Ako ste raspoložene za malo intergalaktičke akcije, ili tražite ozbiljniju vezu sa mogućnošću zasnivanja kolonije, pišite na mail redakcije (danubeogradu@gmail.com) i obećavam da ću vam odgovoriti.
Vaš Daktaklakpak
P.S. Zarvulonke, odbijte!