Negde visoko nad nama, u plavom bezdanu – još preciznije, negde duboko u nama, u modrom ambisu – postoji polje u kome se susreću muzika, poezija, slikarstvo… dobro poznati izdanci drveta umetnosti koje dohvataju samo posvećenici unutrašnje igre.
Geofizičar, klimatolog, astronom Milutin Milanković (1879–1958) u toj običnim smrtnicima nevidljivoj krošnji pronalazi i podebele grane matematike i fizike, i uči nas da termin umetnost podjednako pripada i prirodnim naukama, i da za brojeve važe ista „pravila”, kao za note, slova ili boje.
Pravila koja služe da bi se poštovala, ali i da bi se, u pravom trenutku koji osećaju posvećenici – kršila, i stvorilo remek-delo. Ovaj naš svetski priznat naučnik rođen u Dalju kod Osijeka tvorac je više takvih dela.
Svemirski Kolumbo
Posle školovanja u Beču, kao inženjer građevine podizao je mostove i brane, a potom došao u Beograd gde se, svoj među svojima, dohvatio nebeske mehanike i primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu.
Krećući se astralnim prostranstvima i otkrivajući u njima sopstveno nebo, prtio je čovečanstvu staze poput kakvog svemirskog Kolumba.
Ovaj umetnik matiša – čije ime nosi jedna od novobeogradskih ulica, krater na daljoj strani Meseca i mala 1605 planeta – ostavio nam je nekoliko, u početku osporavanih pa najzad dokazanih, teorija, objasnio nastanak ledenih doba i obznanio najtačniji kalendar koji je čovek do sada stvorio.
Ne baš sasvim shvaćen u svom vremenu, kao i većina umetnika, morao je da sačeka – kao i Bah, ili Van Gog – da prođu godine da ljudi shvate ko je među njima jednom hodao.
To je zbog toga što oni uglavnom nisu spremni da uz oči otvore i um i oslobode duh i daju podršku boljem od sebe.
Ko nije na put krenuo…
Skrhani modernim dobom, pretvoreni u potrošače, kao pečurke u travi čekaju da padne kiša samo da nabubre. Nisu spremni za putovanje, poput Milankovića, koji je u zvezde gledao iščekujući tren.
I sam – pišući u prohladnim jesenjim noćima – raširenih zenica, sa razludelom kucavicom na čelu, bez kofera i karte, otiskujem se u bezdan unutrašnjeg svemira. Ne marim što ću zabasati. Ko nije na put krenuo, taj nikud nije ni stigao.
Imaš li kartu za sopstveni uzlet? Ma, može i zaron! Bar na dah… ♦
Sve priče Darka Kalezića!
»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…