Sveta Lucija: Banane na putu!

Izlazimo iz jedinog „drive in“ vulkana na Karibima… I sad se pitate, zbog naslova, kakve veze imaju vulkan i banane?! Naša karipska priča počinje ovako…

Pokušavamo bezuspešno da zaboravimo miris vulkana sličan ali jači od „mirisa“ pokvarenih jaja. Dok ste u vulkanu, kad vetar počne da duva ka vama, taj smrad postane još nepodnošljiviji.

I još samo ovo: proključala morska, tj. slana voda obogaćena mineralima, kako su nam objasnili vodiči na Svetoj Luciji, liči na mešavinu blata i cementa. Lava je, dakle, sive boje a u vazduhu sumporna isparenja… Možda je čudno za gledanje, ali nije dobro za mirisanje!

Taj naziv „drive in vulcano“ smišljen je zbog američkih turista koji sa kruzera ulaze u kombije koji ih direktno vode do vulkana.

Napustili smo, dakle, vulkan i vozimo se do malog mesta Kastris sa još manjim aerodromom. Po Google mapi pomislio bi čovek da će da se vozi autoputem, kad ono još malo pa kaldrma plus uska i veoma krivudava.

Sa obe strane puta gusto rastinje. Put je sve lošiji. Ne vredi. Odlučujemo da skratimo današnji izlet i da se vratimo u marinu u zalivu Rodni.

Sad smo u podnožju vulkana gde smo naleteli na lokalni restoran. E, sad: to jeste restoran, ali je i kuća iza koje je plantaža kakaoa koja je pretvorena u neku vrstu muzeja i restorana i hotela?! Posle pristojnog ručka nastavljamo ka marini ali ne putem kojim smo došli već „prečicom“.

Uz put odjednom nam se ukazuju drvoredi banana.

Balkanci i banane

Kao pravi Balkanac dobijam ideju da stanemo i posečemo nekoliko grana sa bananama i nonšalantno, posle izvršenog zločina koji niko nije video, nastavimo dalje.

Ali – šta ako nas neko ipak vreba u žbunju pa dođemo u sukob sa lokalcima na ovom, za nas, drugom kraju sveta? Primetili smo da skoro svi meštani oko pojaseva nose mačete. Ne bih baš da se raspravljam sa nekim ko nosi mačetu, razumete?!

Primetio sam i da lokalci ovde turiste posmatraju kao bankomate. Bolje da ne izazivamo sudbinu.

Ipak, činjenica da možeš da staneš pored puta otkineš koju bananu sa drveta i nastaviš dalje je za mene – nestvarna. Šta da radim kad nisam navikao da uz magistralu rastu banane nego smokve.

Eh, da… Idemo dalje.

Vozimo se, kilometri ostaju za nama. Žuti nam se pred očima. Banane na sve strane. Već pet, šest puta glasno razmišljamo: daj da stanemo ovde, nemoguće je da će ovde neko da nas vidi! Aaaaa, ipak ne. Glupo je da krademo. Argh!

Pomišljamo čak da te usputne banane nisu ničije, da su samonikle. Ali – kako to možemo da znamo?!

I onda – ugledamo pored puta veliki ulaz sa znakom koji upućuje na plantažu banana.

Yes Bananas No Worries

Ma, idemo da kupimo banane!

Put do plantaže je vodio pravo bar dva kilometra. Za nekoliko sati će noć. Na jednom vidikovcu naletimo na lokalca sa dredovima koji sedi pored drveta i svira gitaru.

Prodaje neko voće za „tričavih“ 15 dolara. Kaže da ipak više zaradi kad odsvira nešto od Boba Marlija nego od prodaje voća. Nedaleko od našeg muzičara-prodavca je ulaz u plantažu.

Pre nego što zakoračimo u banana-raj platili smo da čujemo jednu Marlijevu pesmu.

Ulazimo na plantažu. Prolazimo pored improvizovanih drvenih tezgi koje su – prazne. Nema banana! Sve je prazno! Šta se ovde, dođavola, događa?!

Vozimo se polako. Nailazimo na jednu ženu. Izlazimo iz automobila. Kako smo kročili na asfalt, tako se ona prodere iz sveg glasa: „BANANAS!!! BANANAS!!!“

Odlično, pomislih! To je to, ne idem na brod bez banana! Prilazim joj. Hoću da kupim banane, celo drvo!

Iza ugla je njena tezga, iza tezge – banane! Aha, iza tezge – zanimljivo. „Yes! Yes! Bananas! Bananas!“, viče i dalje. „Price is OK, no worries! No worries!“

Svaki turistički vodič na Karibima prvo nauči turistu da mora da se cenka. Tako sve ovde funkcioniše. Prvo cena, pa gledaj da li je roba u redu. Ako prvo uzmeš robu u ruku – nadrljao si.

Hiljade dolara za banane!

Iz neke crne kese vadi banane i kaže: „This is bananas!“ Čekaj, bre, nisam došao po pet banana, hoću gomilu!

Pokazujem na drvo i kažem joj da hoću celu granu. Pitam koliko to košta. Malo se namršti, pa se opet iskezi: „OK, gospodin, vidim, vidim šta želiš“, kaže gospoja, „Cena je oko 30 do 40 hiljada!“

Ne verujem šta čujem. Pitam Damjana da li sam dobro čuo. Rekla je „thousand“, zar ne?! Hiljada, je l’?

Aha, sad razumem – ona nam prodaje celu plantažu. OK, idemo ispočetka. Hoćemo samo banane sa jednog drveta. Damjan dolazi do drveta i pokaže na banane na tom drvetu. Ali: „Nije dobro, gospodine, nije dobro! Nije zrelo, gospodine!“

Rasprava šta želimo – šta možemo da dobijemo i za koliko, da skratim, trajala je još minimum pola sata. Kupili smo 15 kg banana po pristojnoj ceni. Naravno, nema sitno da nam vrati kusur.

U redu onda, pošto nema kusura, hoćemo još banana. „Yes, sir, no problem, sir… Come with me, sir!“ Pošto nije imala više banana iza tezge, uzme ona sataru, i krenemo ti mi tako. Hodamo nekoliko minuta, a ja već pomišljam da li će da me iskasapi sa onom satarom. Nekako sam se sigurnije osećao u „drive in“ vulkanu!

Dolazimo do neke nizbrdice gde je novi drvored banana.

Čas posla otfikari ti ona granu sa bananama i kaže: „Je l’ sad dobro, gospodine?“ Ma, u redu je, samo da se živ vratim do kola i da kažem Damjanu da bežimo odavde. Dok smo se vraćali, zapričala se gospođa, a dok priča mlati onom satarom. Nisam je čuo ni razumeo – daj samo do dođemo na naš brod.

Na obostrano zadovoljstvo razilazimo se. Ubacujemo granu sa bananama nekako u kola i nastavljamo užurbano dalje.

Gledam one banane i mislim da ćemo ih jesti svaki dan bar dve, tri nedelje.

Kad smo došli u zaliv Rodni, počeli su da nas saleću turisti. Traže da im prodamo banane!

Ma, manite se, ljudi! (Tekst i fotografije: Bojan Aleksić)