Đura Đ. Trajković br. 7

Ovo je Đura Đ. Trajković broj 7… u Pričavi.

Zovem se Đura Đ. Trajković. Zatvorenik br. 7.

Ova emisija snimljena je ilegalno, između dva pretresa i jedne racije, u ćeliji 43, blizu zatvorskog hodnika gde ponekad puste narodnjake da bi me mučili.

Tema mi je veoma životna i aktuelna i osećam je na sopstvenoj koži: Kako i zašto sam zaglavio u zatvoru u doba teške diktature.

Mislim, nije ni potrebna cela emisija… samo jedna rečenica: nisam bio dovoljno neprimetan.

Svaka pesma koju čujete simbolizuje jedan moj pad – jedno hapšenje. Ali, pošto ću ovde da govorim istinu i samo istinu, tako mi Bog pomogao, priznajem: svaka pesma je nasumično izabrana jer mi je u trenutku biranja muzike tako dunulo.

Dok neki ljudi skupljaju knjige koje ne čitaju, šolje iz kojih ne piju ili karte za bioskop, ja, već pomenuti Đura Đ. Trajković, ne radim nikad ništa protivzakonito, ali eto, skupljam krivične prijave.

A evo i kako…

MixCloud i Spotify

Samo muzička plejlista na Spotify-u:

Tekstualno-video izdanje emisije „Đura Đ. Trajković br. 7“

Uhapsili su me jer sam na pešačkom pustio staricu da pređe ulicu. Objasnili su mi da nisam ni prikočio uz škripu guma, a nije ni završila na haubi. Nema nikakvog razloga da me starica tuži, pa da me aboliraju. U vreme dok država stimuliše agresivnost radi ekonomskog rasta, moj gest je protumačen kao sabotaža BDP-a. Na suđenju su puštali snimak nadzorne kamere u slow motion-u. Sudija je rekao: „Ovakva empatija više ne sme da se ponovi.“ Sedam dana zatvora, uz obavezno gledanje državne stranačke televizije po izboru šest sati dnevno.

Nisam izašao na terasu i aplaudirao kad je bio godišnji jubilej vođinog govora iz 2019. Kažu: „Vođa se ne gleda – njemu se ljube ruke.“ Komšija me prijavio najnovijom aplikacijom „Prijavi teroristu“, čiju je izradu MUP platio 100.000 evra a tendera nije ni bilo. U pritvoru su mi pokazali snimak mog lica: očigledna pasivna ironija levog profila. Rekli su da to spada pod „emotivnu diverziju“. Kazna: tri dana zatvora i obavezna obuka iz odanosti.

Bio je ponedeljak. Šetao sam. Počela je kiša. Izvadio sam iz ranca kišobran. Ubrzo su me privela dva pandura. „Šta sam uradio?!“ „Imaš kišobran ljubičaste boje – nedozvoljena boja – poziva na bunt!“ Ali, nije bilo toliko strašno – bio sam samo domaći buntovnik; da sam imao plavi bilo bi još gore – bio bih evropski plaćenik. Malo su me tukli sloganima… to jest, da budem precizniji – pendrecima sa ispisanim porukama koje nisam baš najjasnije video. Zatvorski čuvar mi je šapnuo: „Kad sam u civilu a pada kiša, nosim samo providne kišobrane. Tako me ne primećuju.“ Znam za ubuduće.

Zatvorili su me jer sam na Fejsbuku lajkovao nečiji post o struji. Otprilike je glasio: „Ko normalan veruje da trošimo toliko kilovata koliko nam svakog meseca naplate?“ Lajk. Samo jedan lajk. Uhapsili su me sledećeg jutra, pre nego što sam stigao da skuvam kafu. Rekli su da je to „digitalni otisak sumnje“. Objasnili su mi da je kritika Elektrodistribucije najgori oblik nepoverenja u državu. Dobio sam 48 sati u samici i obavezno lajkovanje 10 državnih objava na Fejsbuku dnevno sledećih 15 dana. Sa printscreen dokazom.

Bio sam u obližnjem velikom marketu i pitao prodavačicu kad će stići mleko, pošto je raf bio prazan. Pogledala me čudno. Rekla je: „Dozvoljeno je samo da se uzima šta ima, ne da se pita šta nema.“ Uhapsili su me na kasi. Ispostavilo se da je kamera zabeležila moju upornost – pitao sam je još jednom malo drugačije. To se vodi kao „potencijalno huškanje na nestašice“. U zatvoru sam dobio novo zaduženje: da gledam snimke sa kamera po marketima i da brojim koliko ljudi pita za toalet papir dnevno, zbog bezbednosnog izveštaja.

U gradskom autobusu ustao sam trudnoj ženi. Vozač je prijavio da sam „neprimereno ustupio mesto“. Ustajanje se smatra gestom individualne autonomije – a to je zabranjeno van predizbornih skupova. Uz to, nipodaštavam žene – potpuno su ravnopravne sa muškarcima – i kad su trudne. Rekao sam inspektoru: „Ali, žena je bila trudna. Čak mi se zahvalila.“ Dobio sam tri dana zatvora. Drugog dana dok sam šetao zatvorskim dvorištem slučajno sam video da su i tu trudnicu uhapsili. Dakle, postao sam i drukara!

U kafiću sam rekao konobaru: „Ej, druže, pošto nema drugih gostiju, aj pusti nešto drugo, rok, samo nemoj te narodnjake“. Konobar me pogledao sa sažaljenjem i samo klimnuo glavom. Pet minuta kasnije ušao je inspektor. Optužen sam na dva dana pritvora za „promociju neodobrenog muzičkog sadržaja“. U pritvoru su me naterali da analiziram stihove iz nove radikalske himne i da napišem esej: „Zašto je ritam lojalnosti važniji od unutrašnjeg glasa.“ Esej su ocenili kao jedva dovoljan, pa su mi dodali još dva dana.

Šetao sam Knez Mihailovom ulicom sa svojom decom. Objašnjavao sam im kako imaju izbor – da li će da idu na plivanje ili na košarku. Rekao sam im da je dobro što imaju izbore i kad su u pitanju sladoledi, odeća, pa čak i da mogu da biraju koji će film da pogledaju. Izbori su baš dobri, zar ne?! Kod Biblioteke grada Beograda su me sačekala dva inspektora, rekli su da pođem sa njima i da ne brinem, policajac će da se pobrine za decu. Objasnili su mi da je reč „izbori“ je ukinuta u aprilu 2025. zbog semantičke destabilizacije. Dodali su: „To što si je pomenuo više puta znači da si zlonameran, a ne samo neinformisan.“ Zatvorili su me u prostoriju bez svetla, gde je na razglasu non-stop išao govor vladara iz 2017: „Narod zna, narod odlučuje, ali samo ako zna šta treba da odluči.“

Nosio sam crnu majicu bez ikakvog natpisa. Na kontrolnom punktu su me pitali šta simbolizuje. Rekao sam: „Ništa, samo crna majica.“ To je bio pogrešan odgovor. Rekli su: „Ako ne znaš šta simbolizuje, znači da skrivaš značenje.“ U izveštaju je pisalo: „Očigledan opozicioni ton u garderobi.“ Kazna: sedam dana u ćeliji s ogledalom, uz obavezu da svakog jutra izjavim: „Volim napredne boje i ne mislim.“

U biblioteci sam tražio knjigu „1984“. Bibliotekarka me je pogledala. Odjednom je zazvonilo neko zvono. Odjednom su dotračala dva pandura. Rekla je: „Ta knjiga je zabranjena jer izaziva nepotrebne asocijacije i sme da je čita samo predsednik jer je to predsednički udžbenik, a vi ste niko i ništa.“ Odveli su me u stanicu kod inspektora na razgovor. To je značilo da je inspektor pričao, a da sam bio bez prava na reč sledeća tri dana.

Objavio sam komentar na nekom sajtu. Napisao sam da se ta neka ista situacija kao u toj sadašnjoj vesti dogodila pre pet godina, maltene identična i da se čudim da su to već svi zaboravili – i nekoliko puta sam dodao „kako se dođavola ne sećate“ i da je tada taj isti ministar oslobođen, pa će biti i ovoga puta. Uhapšen u roku od dva i po sata. Pet dana u pritvoru plus zabranjeno lajkovanje sledećih šest meseci. Svih pet dana u pritvoru, tačno u podne dolazio je lično ministar da me poseti. Puštali su ga da mi opali po šamar što je okej jer me bar nije tužio za pretrpljenu duševnu bol. Pare mu ništa ne znače.

Pitao sam prijatelja na ulici: „Jel sme o ovome da se priča?“ Nisam rekao o čemu, samo sam iskoristio frazu „o ovome“ u pitanju. Ali sistem za prepoznavanje govorne panike odmah je reagovao. Uhapsili su nas obojicu – preventivno. Tužilac je napisao između ostalog: „Ako pitate da li nešto sme, znači da sigurno znate da ne sme.“ U zatvoru su nas razdvojili i obojici rekli: „Tvoj drugar je sve priznao“. Klasična pandurska fora. To uopšte ni na šta nije uticalo i bilo je potpuno nebitno, ali su valjda hteli da nas nahuškaju jedan na drugog.

Na šalteru u opštini pitao sam da mi objasne razliku između nove lične karte i nove digitalne kartice lojalnosti. Nisam bio bezobrazan. Samo sam pitao. Službenica mi je rekla da to ne sme da se objašnjava pojedincima jer „pitanje sadrži implicitno nepoverenje u sistem.“ Nisam stigao ni da se zbunim, već su me zgrabili i uvrnuli ruku. Kazna: sedam dana u sobi bez pitanja i bez odgovora. Zatvorski čuvar mi je kasnije objasnio da mu je kolega rekao da mi je ponašanje bilo „administrativno toksično“. Uskoro su i njega uhapsili jer sam ga pitao a on mi odgovorio. Dodali su mi još dan kazne.

Na roštilju kod komšije rekao sam u šali: „Dobar je ovaj režimski ćevap.“ Kuče je stajalo pored roštilja i režalo verovatno zašto što sam, po kučećim merilima, upropastio dobar komad mesa. Neko je to snimio, naravno. Veče se nastavilo normalno – sve do momenta kad su došla dva inspektora u civilu. Objasnili su mi da sam se u jednoj rečenici sprdao i sa režimom i sa hranom. Pet dana ćorke i obavezna, kako su nazvali, medijska dijeta: tukli me po stomaku mokrim novinama – prvog dana je to bio Informer, drugog Politika, a onda sam prestao da gledam. Bilo mi je svejedno.

U školskom dvorištu pričao sam sestriću po koga sam došao da ga vodim kući, kako je nekad postojala emisija „Nikad izvini“. Direktor škole je slučajno prolazio i to čuo. Pozvao je sektor za verbalnu istoriju, jer nisam imao dozvolu za nostalgično izražavanje. Uhapsili su me, a dete su prebacili na dodatnu obuku iz državne amnezije. Meni su dali da ispišem 100 puta rečenicu: „Nema pre nego što, samo sad i dalje.“ Čuvar mi je rekao da uopšte ne razume šta pišem, ali da mu je to najlepši deo smene.

Stajao sam ispred Narodnog pozorišta, čekao druga. Nisam ulazio, nisam pričao. Prišao mi uniformisani lik i pitao: „Šta čekaš?“ Rekoh: „Prijatelja.“ Pogledao me kao da sam rekao da čekam da padne diktator. Rekao je: „Kod nas se čeka red, a ne ljudi.“ Uhapsili su me zbog „nerazjašnjenog stajanja“. Dva dana sam proveo u ćeliji bez prozora.

Na slavlju sam čestitao domaćinu što mu sin nije upisao Političke nauke nego je prošao na Pravnom. Rekao sam: „Dobro je, spas’o se.“ Opet me je neko snimio i objavio na TikToku. Neko je objasnio da sam time vređao institucionalnu školsku liniju. U stanici su mi pustili snimak i pitali: „Zašto misliš da je to ‘spasavanje’?“ Možda bi me i pustili na slobodu ali odgovorio sam: „Zaista ne znam zašto sam to rekao. Zezao sam se.“ Kazna: tri dana zbog sprdanja sa državnim fakultetima o kojima država tako lepo brine.

A onda su me pustili. Ali samo da bi me ponovo uhapsili – ovoga puta zato što sam Nemanji preko Vibera napisao da imam ideju za emisiju sa radnim naslovom „Kako i zašto sam zaglavio u zatvoru u doba teške diktature“… U zapisniku je pisalo: „Planiranje sadržaja sa elementima potencijalnog osvrta na lično iskustvo koje bi moglo biti shvaćeno kao podsmevanje zlatnom dobu“. Đura Đ. Trajković, zatvorenik broj 7, što često misli kad ćuti i očigledno ćuti pogrešno. Bar je tako izgledao da je ćutao pogrešno pa su ga ponovo priveli. Kažu da se po ćutanju poznaje namera.