Pobedonosni peti put u Srbiji, Billy je objasnio kako se ostaje Idol (u daljem tekstu, Bili Ajdol – prim. ur). Domaći punk rok veterani Goblini su još jednom dokazali da im energije i pesama za sve generacije ne nedostaje.
Lepo veče na Donjem gradu podno Beogradske tvrđave. Bio je to sve samo ne radostan dan. Kiša, ona najsitnija, odvratna, uz vetar, pretila je da dobrano pokvari koncert Bilija Ajdola sa sve domaćim specijalnim gostima grupom Goblini. Nije se dala kiša, a nije se dala ni publika koja je, uprkos vremenskim neprilikama, skoro popunila prostor Donjeg grada na Kalemegdanu.
Kakav je to bio berićetan dan za prodavce kabanica.
Uprkos lošem vremenu domaći predstavnici Dodola (od 1994. godine na pamtim baš mnogo koncerata Goblina na otvorenom bez makar kratkotrajnih vremenskih neprilika) Goblini su izašli na binu te su odmah častili publiku sa „Anja, volim te“. Za zagrevanje i razmrdavanje. Pa, neka i pada kiša, samo da ne upada u čaše sa pivom. Uz vetar.
Zvuk je malo i lelujao, no to nije dalo omesti bend koji je žarko želeo da iskoristi svojih pedeset minuta i da oplete dobar potpuri hitova koje je iznedrio od početka karijere 1992. godine. „U magnovenju“ i „Petra“ su bile pesme kojim su Goblini rasterivali dosadnu kišu. Publika im se pridružila i pevala horski. U jednom momentu, valjda željan da postidi svog idola Bilija, fronten benda Branko Golubović poznatiji kao Golub, ostao je golog torzoa. Nek ide život! Idu i pesme koje su mnogima ulepšale život.
Šure Goblini, Alen i Leo su i dalje jedan od najboljih gitarskih parova u regionu. Vlada i Firca pumpaju ritam beskompromisno, nema tu foliranja, takav je bend. Pred sam kraj koncerta uz uvek dragu obradu „Marjane, Marjane“ legendarnih KUD Idijota, stigli do nove „pumpajuće“ pesme „Idemo do kraja“, da bi svoj nastup uz hor svih prisutnih završili trijumfalno uz nezvaničnu himnu benda „Ima nas“. I ima nas!
Kao po predviđanjima meteorologa, čim su Goblini napustili binu, poklekla je i kiša. Taman pred nastup zvezde večeri, harizmatičnog tipa po imenu Bili Ajdol, čija diskografska karijera traje bezmalo pet decenija. I to je čovek koji bez problema može da otvori koncert sa novom pesmom koja odražava njegov pogled na svet i očigledno životni moto: „Still Dancing“. Nema tu predaje i tugovanja, idol Bili roka i danas, valjda mu je takav horoskop?!
Zvuk je glasniji ali i dalje povremeno lelujav (što se i da očekivati u odnosu na Gobline), što ne smeta grafici koja prati nastup benda. „Cradle of Love“ i „Flesh for Fantasy“, još dva hita da se razmrda publika i da se čuju sve mogućnosti šestočlanog benda plus dve prateće pevačice. Opasno zvuči sve to, kilometraža i znanje na svim pozicijama. „77“ je još jedna pesma sa novog albuma (u toj studijskoj verziji otpevana u duetu sa Avril Lavinj), donela je priču o razvojnoj karijeri čoveka koji sa razlogom sebi uz nadimak može da prišije i Ajdol. Jedan od vanvremenskih hitova „Eyes Without a Face“ uvela je publiku u malo mirniji deo koncerta.
Predah za uzimanje daha glavnog protagoniste, iskoristio je maestralni Stiv Stivens da (kao i na prethodnim koncertima) prikaže svoje umeće sviranja gitare u flamenko stilu (što se najbolje čuje na njegovom drugom solo albume „Flamenco A Go-Go“ objavljenom pre tačno četvt veka). U nepuna tri minuta Stivens je demonstrirao sve cake koje taj stil krase i elegantno dočekao šefa i bend da bi elegantno uleteli u jednu od najboljih obrada ikada – „Mony Mony“. Dovoljno za razmrdavanje. O, da!
Treća pesma izvedena na koncertu sa poslednjeg albuma „Too Much Fun“ propraćena je izuzetno efektnom vizuelnom projekcijom teksta i kadriranja glavnog aktera koncerta, Bilija Ajdola na ekranu u pozadini bine. Nema tu zezanja, sve je pod konac (čaj od maka su verovatno koristili nekada u mladosti) i sve se radi istovremeno sa dešavanjima na bini. Vrhunska režija! Uvek dobrodošla „Blue Highway“ uz Stivensov solo iz filma „Top Gun“ najavila je krešendo koncerta.
Svojevremeno (2006 godine da budem precizan), Bili Ajdol je najavio „Rebel Yell“ kao himnu Srbije. Ovoga puta, takva je najava (nažalost) izostala, ali na sreću ne i pesma. Ako svi posetioci pevaju pesmu koja se u tom trenutku svira, nema sumnje da se tu ipak radi o himni. „Dancing With Myself“ i „Hot in the City“ u toku koje je Ajdol vrlo glasno naglasio „Belgrade“, dodatno su podgrejale atmosferu ove prohladne večeri sedmog meseca tekuće godine.
„People I Love“ (četvrta i poslednja pesma sa ovogodišnjeg albuma „Dream Into It“) beše posvećena svim saradnicima, ljudima koji su ga inspirisali i, nadasve, publici. A publika ga je kao i tokom celog koncerta podržala sad već ustaljenim pokličem „Pumpaj!“.
I došlo se do tog trenutka kada je ovaj zamalo sedamdesetogodišnjak (sa i dalje vrlo dobro oblikovanim torzoom) rešio da kaže zbogom beogradskoj publici. „White Wedding“ bila je savim očekivano gromoglasno prihvaćena i horski otpevana. Uz predstavljanje benda i zahvalnost publici koja mu je omogućila da živi život kakav živi, Bili Ajdol i kompanija su napustili binu nakon skoro 90 minuta poštenog i nadasve profesionalnog koncerta. Bilo je lepo videti i čuti ga opet, nije on bez razloga nazvao turneju „Its Nice Day To Tour Again“. Živeo ti nama još godina sto, Ajdole Bili!
Dan u Beogradu osnovan je 2011. godine i jedan je od najčitanijih lokalnih portala u Srbiji. Osnivač i glavni urednik je Nenad Mandić – Ah Neša.
