Ovaj 17. jul 2026. neko zaludan će pamtiti po tome što je počelo još jedno besmisleno prvensto Srbije u fuzbalu. Ovaj 17. jul 2026. pamtiću po još jednom odličnom koncertu koji je Skunk Anansie priredio u Beogradu, u vrlo dobro popunjenom prostoru Luke Beograd.
/ Tekst: David Vartabedijan /
Tajming mi je bio loš. Uspeo sam da propustim nastup predgrupe, britanskog ženskog dua Groove, koji je po rečima prisutnih svedoka (a verujem i saradnika u prijemu) bio izuzetno dobar. Ipak, došao sam zbog Skunk Anansie, jednog od najinteresantnijih bendova u vreme njihovog pojavljivanja na sceni, a da se ne lažemo – od tada je proteklo nešto više od tri decenije.
Leti vreme, pogotovo leti. I sad, šta očekivati od benda koji je imao dva skoro savršena albuma pre, napisah, tri decenije, a onda se razišao da bi se opet udružio 2009. godine, ne bi li sa više ili manje uspeha nastavio svoju muzičku prču.
A njihova muzička priča je kompleksna i 90% se zasniva na, i dalje, izuzetno atraktivnoj pevačici Skin, ženi koja ima fantastične glasovne mogućnosti, dobar raspon zamalo kristalne boje glasa, te benda koji ume da napiše hit pesmu – subverzivnu, prijemčljivu, emotivnu ili jednostavno plesnu.
Krenulo je žestoko: „This Means War“, nego kako drugačije
Bend zvuči savršeno u ovoj vreloj letnjoj noći. Skin paradira binom kojom dominiraju vazduhom ispunjeni šiljci. Našiljili su zvuk, čisto i razložno (koji je kao i na prethodnim koncertima u ovom prostoru i dalje tiši nego što bi to trebalo da bude, ali zakon o buci mora da se poštuje, zar ne?).
Po završetku pesme „This Means War“, Ace (gitara) i Cass (bas) menjaju instrumente (što čine gotovo posle svake numere, te se postavlja pitanje koliki im je kargo?) i nastavljaju sa poslednjim velikim hitom objavljenim pred kraj prošlog veka: „Charlie Big Potato“, koji je dobro primljen od strane više nego raspoložene publike u ozbiljnim godinicama. Tako to ide kada i bend uveliko prevazilazi duplo punoletstvo prisustva na sceni.
„An Artist Is an Artist“
Skin je šarmantna, duhovita, pokretljiva kao Samuel Eto’o, na koga me ne znam zbog čega podseća, a peva, bre, peva, svaka čast! Prva nepoznanica bila je izuzetno dobra pesma sa atraktivnim video spotom na led ekranima, „An Artist Is an Artist“ sa novog albuma „The Painful Truth“ (objavljen 23. maja; lep datum).
Uz malo priče, što se i očekuje od benda koji je i politički i socijalno aktivan, nizale su se „Love Someone Else“, „God Only Loves You“ i još druga nova pesma „Shame“.
Ubedljivo izvođenje pesama uz neverovatan pulsirajući bit bubnjara Marka, doprinelo je da i ovu pesmu publika dočeka kao jedan od starih favorita. A onda kolektivna katarza. Pesma kojom se probio ovaj bend, „Weak“, uz gromoglasno pevanje svih prisutnih, probila je i zakonski postavljenu zvučnu barijeru. Tu više nije imalo razloga da se nešto taktizira; „Twisted (Everyday Hurts)“ te „My Ugly Boy“ (pesma za koju su pre 16 godina snimili spot u Beogradu) definitivno su razigrale i one najtvrdokornije.
Bend zna šta radi, a Skin zna kako se pokreće masa. Možda je samo mali predah nastao uz treću izvedenu pesmu sa novog albuma „Animal“, ali „Yes, it’s Fucking Political“ je vratila atmosferu na nivo koji se očekuje od ovog eksplozivnog i uigranog benda, koji ide samo u napad, odbrana ne postoji.
Skin u publici
Da, Skin, redovno silazi u publiku, ovoga puta je to uradila tokom pesme „I Can Dream“. Oduševljenje publike? Itekako! Sa „Tear the Place Up“ i briljantnom „Little Babyz Swastikkka“ (tri K nisu slučajno tu), vidno raspoložen bend je otišao sa bine.
Bis, nego kako. Jedna za kolektivno raspevavanje. „Hedonism (Just Because You Feel Good)“, te „Lost and Fund“ i uz predstavljanje benda i pitanje treba li ona da otpeva pesmu koju Ace u tom momentu svira na gitari?
Usledio je „Highway To Hell“ legendarna pesma onih škotskih Australijanaca, koji imaju problema sa naizmeničnom i jednosmernom strujom, ako neko ne zna. Bilo je to još jedno radovanje i uz zahvaljivanje „najboljoj“ publici na turneji i bla, bla, bla, kako to već ide za kraj je ostavljena „Intellectualise My Blackness“. Hm, nisu to uspeli zlotvori, iako redefinisani u zvuku na albumu (nešto kao Paraf na poslednjem izdanju), Skunk Anansie i dalje zvuči sirovo i vrlo vrlo živo. Uživanje je slušati ih uživo. Bila je ovo lepa letnja noć.
P.S. Samo se pitam gde je nestala jedna od najubedljivijih pesama sa debi albuma „Selling Jesus“? Prodadoše li ga?
Organizator koncerta: Long Play
