A znao je lepo svirat gitaru! Poštovalac klasične muzike i hard roka, verovatno jedan od najbržih gitaroša na svetu, legendarni Yngwie Malmsteen (u daljem tekstu: Ingvi Malmsten) u sklopu svoje turneje na kojoj obeležava 40 godina prisustva na sceni održao je koncert za brojne gitar fanatike u Luci Beograd.
Ko to može znati zbog čega se stvorila gužva i veliki red na ulazu u koncertni prostor, no bez obzira na sve – čekalo se.
Sa određenim kašnjenjem, na binu je stupio trio iz Francuske pod imenom Spirit War. Da ih nisam čuo već samo video, pomislio bih da je na bini Atomsko sklonište. Ovako sam ih i čuo. Ništa mudro. Prizemni hard rok sa idejom da se pomoću refrena koji mogu da nateraju publiku da diže ruke (obe, dakako) i peva samoglasnike, napravi neki posao.
Možda, pod uslovom da sviraju u klubu Fest (utorkom), na velikoj svetskoj sceni ovaj trio ne može da izađe iz, ako ćemo po abecedi, „H“ lige. Nisu se dugo zadržali na bini, na svu sreću točeno pivo je bilo hladno, što je prijalo ove tople avgustovske noći.
Bilo kako bilo, video sam još jedan bend u svom životu, po prvi i, verovatno, poslednji put. Posle pola sata pauze uz zvuk gitare koja se probija kroz oluju, crveni dim i prašinu na binu je izašao glavni akter večeri. To je nama naša tehnika dala da imamo za Ingvija 30 maršala. Iz njih glasan zvuk se čuje dok Ingvi s gitarom vatru bljuje!
A da bljuje – bljuje. Uvodna „Rising Force“ je odmah pokazala za šta je jedan od najbržih gitarista na svetu sposoban. Otpevao je Željko Marinović alias Nick Z. Marino, sa svoje pozicije klavijaturiste i vernog pratioca ovog Šveđanina jedan deo pesme i sve se posle toga uz povremene Ingvijeve vokalne deonice pretvorilo u gitarsku akrobatiku, bez čvrstog uporišta u pesmama. Dobro, da to je koncert gitariste, ali ovoliki ego trip nije viđen još od vremena kada je Alen Islamović napustio Divlje jagode, a centralno mesto na sceni preuzeo, znate već ko.
Ingvi plete po tom vratu gitare. Menja ih posle svake pesme (odakle li mu toliko bež belih Stratocastera?!), stavlja nogu na monitor, svira gitaru malo zubima, izvodi vratolomije, leti gitara u nebo, tonovi se rasipaju po vazduhu i duž Dunava. Oh, gitaroške li romantike!
Vidi se da on to voli da radi i da uživa u tome svih ovih četrdeset godina. Publika koja je došla da čuje brzometne solaže koje ne daju pesmi da se razvije, to je akademski pozdravila tapšanjem posle svake „pesme“. Ekstaza ili euforija kod publike koja je upijala svaki odsviran ton, apsolutno nije postojala.
Kamerni koncert?! I, odakle, osim spram ljubavi koju Malmsten oseća prema Blakmuru, „Smoke on the Water“ u set listi? Na svu sreću poslednja pesma na koncertu „You Don’t Remember, I’ll Never Forget“, kao i bis uz „Black Star“ te „I’ll See the Light Tonight“ popravile su nastup preopterećen tokatama, fugama i arpeđima.
Iako posedujem tri njegova albuma iz osamdesetih godina prošlog veka ovo mi je bio prvi susret sa legendom uživo a sasvim sigurno i poslednji. Ukratko, da parafraziram naslove pesme Momčila Bajagića Bajage: „Mali svira gitaru“.
