Jedan od najboljih vokala ikada Geoff Tate je prvi put došao u Srbiju. U ispunjenom prostoru Nove Zappa barke dočekala ga je fantastična i horski raspoložena publika.
/ Tekst: David Vartabedijan /
Materijal sa „Operation:Mindcrime“ uz još neke legendarne Queensryche numere je pokazao svoju vanvremensku vrednost!
Nema sumnje (a i ako ona postoji treba je razvejati) da album „Operation:Mindcrime“, legendarnih Queensryche važi za jedan od najboljih konceptualnih albuma ikada. Tačka.
Jeste dobri čika George Orwell (tj. njegova dela) imao uticaj na koncept pomenutog albuma, no bendu je stvarnost te 1988. godine tako izgledala. Do danas se ništa značajnije u svetskom poretku i nije promenilo: „The rich control the government, the media, the law…“ (deo teksta iz pesme „Speak“). I dalje smo u više nego ikada izbezumljenom svetu, te ovaj album i danas zvuči kao jedno ozbiljno upozorenje, baš kao i Orwellova književna dela.
Sada ne želim da ulazim u to kako je došlo do razlaza tog benda, ali, da se ne lažemo, Geoff Tate je uprkos svim trvenjima legitimniji naslednik, nego bend koji danas nastupa pod tim imenom (uz svo poštovanje prema Jacksonu i Wiltonu; De Garmo, gde si ti, bre?!). Nakon nastupa u 68 zemalja širom sveta od 1981. godine do danas, Geoff Tate je prvi put došao u Beograd, da u totalu predstavi publici pesme sa ovog legendarnog albuma i još nešto pride.
Pre Geoffovog izlaska na binu, sa očigledno ovogodišnjim odlično navežbamim plaćenicima, uveselila nas je predgrupa iz Italije, bend Inner Vitriol. Šta znam, falš Fates Warning za italijansko tržište?
Pevač može komotno da bude odličan prateći vokal u Geoffovom bendu. Gitarista i basista osim što imaju više žica na instrumentima nego što je to običnom čoveku potrebno, vole da pipkaju vrat instrumenata taping tehnikom, što je sasvim legitimno za onoga ko to ume, ali u ovom slučaju osim iskazivanja svoje virtuoznosti i sklonosti ka tehnikalijama, to nešto i nije pripomoglo pesmama koje su poprilično dosadne. I sam zvuk na njihovom nastupu nije bio na visini zadatka. Ispraćeni su aplauzom, više iz kurtoazije nego zbog opčinjenosti publike njihovim delom.
Došlo je vreme za operaciju. Šteta što nije bilo mesto za ogromni baner (kao pre tri godine u budimpeštanskoj Barba Negri) sa motivom omota „Operation:Mindcrime“, ali šta je tu je. „I Remember Now“ i „Anarchy X“ predstavljale su uvod u ono što je 99% posetilaca koncerta znalo napamet.
Nikada potrebnija „Revolution Calling“ je uz pojavu glavnog aktera večeri na bini zagrmela prostorom. Ruke su se simultano digle u refrenu, koji su gromoglasno otpevali svi prisutni. Sedmorka na bini (tri gitare, bas, bubanj, klavijature ujedno i prateća pevačica) delovala je iznenađeno ovakvim prijemom, a stari lisac Geoff znalački je iskoristio evidentno stečenu prednost. Gol u gostima se ne propušta tako lako! To je taj glas, to je taj tip koji može da iznese priču koju album nosi.
Bend je uvežban do perfekcije (ovako, u zagradi, da pomenem katastrofalni stajling koji više odgovara grupi šanera sa nekadašnjeg Ponte Rosa u Trstu, osim batka klavijaturistkinje i njene odore), što, uz sam zvuk koji savršeno odgovara onom sa legendarnog albuma, čini dobar ugođaj. Ređale su se pesme po redu sa albuma, napetost je rasla te je eskalirala sa pomalo preteranim glumatanjem glavnih aktera u „Suite Sister Mary“, ali – dovraga – kakva je to kompozicija, bre!
„The Needle Lies“ i instrumentalni „Electric Requiem“ jednostavno su izgradile most do trenutka kada je publika nadglasala bend uz dve, da napišem, „najkomercijalne“ pesme sa albuma: „Breaking the Silence“ i „I Don’t Believe In Love“. Svi prisutni znaju sve tekstove, na ovom koncertu nije bilo slučajnih prolaznika, ovde su svi odreda bili posvećenici a mnogi su po prvi put bili uživo svedoci materijalu sa ovog albuma. „Eyes of a Stranger“ je zatvorila poglavlje vezano za „Operation:Mindcrime“.
Geoff Tate, evidentno oduševljen prijemom kod publike uz rasviran bend ispalio je još nekoliko pesama: briljantnu „Empire“, ložačku „Walking In Shadows“, emotivnu „Jet City Woman“, za stare fanove poslasticu „Take Hold of the Flame“ i tu bi kraj.
„A kada kažeš da je kraj, ja kažem daj, bejbe, daj…“ – dao je sebi i bendu kratki predah, da bi u zaustavnom vremenu izašao na bis i uz očigledno nepromenjenu najavu (isto kao i u Budimpešti 2023.) započeo baladu koja je njemu i njegovom nekadašnjem bendu donela „Grammy“ nagradu, a sklon sam da poverujem i tantijeme sve do današnjih dana. „Silent Lucidity“. O, da, hor iz publike nije izostao.
Na pitanje da li u publici ima egzemplara koji su tu od početka heavy metala, s obzirom na godine mnogih prisutnih, dobio je potvrdan odgovor. Dovoljno glasan da se odsvira pesma koja je mnogima od nas bila uvod u Queensryche muziku. Sa lakoćom, što glasovnom, što instrumntalnom sedmorka sa bine je otprašila „Queen of the Reich“.
Nema dalje… i nije potrebno, 90 minuta Queenryche istorije za koju je itekako važan glavni vokal, što Tate svakako jeste bilo je isporučeno na sasvim dobar način. Samo po tome i treba pamtiti ovaj događaj, a onih 10.000 dinara za Meet & Greet shvatiti kao, nažalost, jednu neumitnu i tužnu realnost ovoga vremena gde novac zamenjuje ideale i toplu ljudsku reč, koja se danas ne računa.
Rezultati uživo:
- David – Queensryche 2:2 (1991)
- David – Geoff Tate OMC 2:2 (2023, 2026)
Organizator koncerta: Rockfire
