Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
U okviru otvaranja festivala savremene elektronske i umetničke muzike Lasciar Vibrare 2013. imaćemo priliku da čujemo muziku domaćih autora inspirisanu balkanskim folklorom koju će izvesti pijanistkinja Ivana Medić.
Dr Ivana Medić je naučni saradnik Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, aktivna kao pijanistkinja i bas gitaristinja, prvenstveno u domenu savremene muzike. U sredu, 20. novembra od 20.00, u Velikoj sali Doma kulture Studentski grad, imaćemo priliku da čujemo dela Bajića, Milojevića, Despića, Slavenskog i mnogih drugih domaćih kompozitora.
Ova neverovatna žena pleni entuzijazmom i duhovitošću dok odgovara na pitanja u prostorijama Muzikološkog instituta, svog radnog mesta koje s osmehom naziva Hogvorts, gde se odista oseća prisustvo magije. I, naravno, muzike.
Vašim nastupom biće otvoren peti po redu festival Lasciar Vibrare, na kojem ćete nam predstaviti dela domaćih autora inspirisana balkanskim folklorom. Zašto je vaš izbor programa pao na savremenu umetničku muziku inspirisanu upravo ovim motivom?
– Iz nekoliko razloga. Prvi razlog je taj što se inače bavim izvođenjem savremene muzike i muzike srpskih kompozitora i to je jedna delatnost koja ide uporedo sa mojom muzikološkom karijerom već dosta dugo. Praktično, od prve godine studija 1993. godine, kada sam postala član Radionice za klavirsku muziku profesorke Milanke Mišević. Tada smo ustanovili da na našem muzičkom tržištu postoji potreba da se više izvode kompozicije savremenih autora, pogotovu domaćih, ali i inostranih. Zbog toga što su bili manje zastupljeni na repertoarima, na neki način smo stimulisali kompozitore da pišu za nas. Premijerno smo izveli veliki broj novih dela. Pravili smo tematske koncerte posvećene raznim segmentima naše muzike, tako da je to jedna dobra saradnja koja već dvadesetak godina teče u oba smera. Promovišemo kompozitore, oni nama daju svoja nova dela, svi su srećni. A s druge strane, neposredan povod za ovaj program inspirisan balkanskim folklorom bile su dve manifestacije koje su se održale u septembru. Prva je bila Dani evropske kulturne baštine i tu je Skupština grada podržala jedan program koji smo izveli u Legatu Josipa Slovenskog, koji je tom prilikom ponovo otvoren nakon petogodišnje pauze. Tu se čuva zaostavština kompozitora Josipa Slovenskog i Vlastimira Peričića, tako da smo napravili program od četiri prigodna koncerta. U okviru prvog u nizu koncerata izvela sam dela naših kompozitora inspirisana folklorom, između ostalih i Josipa Slovenskog, pošto je deo njegovog stvaralaštva posvećen upravo tome. Drugi koncert je bio nekoliko dana kasnije u Galeriji SANU u okviru otvaranja međunarodnog naučnog skupa „Prevazilaženje podele na Istok i Zapad – Nova tumačenja muzike Balkana“, koji je organizovao Muzikološki institut SANU u saradnji sa Odeljenjem za likovnu i muzičku umetnost SANU i Britanskom asocijacijom za Slavistiku.
Da li smatrate da je savremena umetnička muzika danas potcenjena, a da se domaćim autorima ne daje dovoljno na značaju?
– Manje-više, uvek je bilo tako. Uvek su na neki način savremeni kompozitori bili skrajnuti u korist velikana iz prošlosti. Većina ljudi čak uopšte nema predstavu da kompozitori postoje kao živi ljudi među nama, nego misle da su to neki slavni, mrtvi ljudi, a u stvari nije tako. Oni su tu među nama, ima i mladih i starih, muškaraca i žena, koji neguju veoma različite stilove. Tako da je uvek nekako to savremeno stvaralaštvo bivalo skrajnuto. Možda je to prisutnije u poslednjih desetak, dvadeset godina kod nas, zato što su fondovi za kulturu presušili. Oni su funkcionisali u vreme Jugoslavije, pa su tako radio i televizija mogli da budu poručioci mnogih dela, festivali su imali novca da poručuju nova dela, ustanove kulture… Pogotovu kada je reč o skupljim delima poput opera, simfonijske muzike i kantata, koji iziskuju veliki novac. Prvo od kompozitora takva dela iziskuju puno vremena da ih napišu, pa dok se uvežbaju i okupi izvođački sastav… Prosto, to je skupo. Ako nemate direktnu porudžbinu, ugovor koji je sklopljen da se napravi jedno takvo grandiozno delo, uzalud posao. Ranije su televizija ili festivali mogli da poručuju nova dela, dok se danas to sve svelo na veoma niske grane. Postoje praktično tri načina za kompozitore da napišu i izvedu novo delo. Prvi je da dobiju inostanu porudžbinu, što je teško, ali izvodljivo. S tim što moraju da budu jako uporni i šalju svoje kompozicije na mnogo mesta i da im se jednostavno sklope srećne okolnosti. Da ih neko preporuči ili primeti u pravom trenutku. Dakle, nije neizvodljivo, ali je teško. Drugi način je da komponuju za svoj groš. Za prijatelje, drugare, poznanike, pa da im delo bude izvedeno kod nas. Treći način je da pišu tzv. primenjenu muziku, za film, radio drame, televiziju, reklame, pozorišta. Zapravo najveći broj diplomiranih kompozitora koji nemaju stalan posao se bavi komponovanjem upravo ove vrste muzike.
Već dugi niz godina se bavite istraživačkim radom. Da li se tokom vremena menjalo vaše mišljenje o muzici koju proučavate i da li i dalje uspevaju da vas iznenade ili oduševe saznanja do kojih dolazite?
– Da, u svakom smislu. Čovek mora ovim poslom da se bavi prvenstveno iz entuzijazma i potrebe da na neki način vrši tu prosvetiteljsku ulogu i ulogu očuvanja i promocije naše kulture. Ovde se ne zarađuje veliki novac i nemamo nikakvu slavu i prestiž od toga što radimo. Uglavnom smo svima čudni kada kažemo da se bavimo muzikologijom. Nikome nije jasno šta je to i onda moramo da objašnjavamo da je to istorija, teorija, estetika muzike. Tako da čovek zaista mora da bude iznutra motivisan da bi se time bavio. Upravo iz ovog razloga, mora da izabere da proučava i piše o muzici koju voli. Već se negde na fakultetu profilišemo koga šta zanima i kojom bi oblašću mogao da se bavi. Mene je oduvek privlačila savremena muzika XX, evo sad već XXI veka. Prosto volim da pratim šta se novo dešava na tom polju. Veliki sam tehnološki entuzijasta, pratim i elektronsku muziku, praktično sve što je sada aktuelno. Taj afinitet me drži još od studentskih dana i još uvek nije posustao, tako da se nadam da će to i dalje biti slučaj.
Aktivni ste kao pijanistkinja i bas gitaristkinja. Da li bilo neprikladno pitati vas da li je ljubav prema jednom od ova dva instrumenta ipak malo veća?
– Klavir je moj prvi instrument. Počela sam da sviram još kao devojčica sa sedam godina, dakle sviram već nekih tridesetak godina. Tako da je ipak to moja prva ljubav i negde glavno polje mog delovanja. Međutim, oduvek sam želela da sviram bas gitaru. To je meni bio strašno interesantan instrument, volim ritam. Ali dok sam bila mlađa, svi su mi govorili: „Nemoj da sviraš bas gitaru! Pokvarićeš prste, od toga izlaze žuljevi, imaš tanke prste, to je težak instrument…“ I nekako su me obeshrabrivali. E, onda kada sam počela da radim na FMU 1999. godine, napravila sam pauzu u sviranju klavira zbog drugih obaveza i tu mi se ukazala prilika da konačno naučim da sviram bas gitaru i ispunim tu svoju davnašnju želju. Nabavila sam instrument, sama sam počela da vežbam i potpuno samouka naučila da sviram. Kasnije sam bila član ansambla za savremenu muziku Chinch bug, a svirala sam i u raznim klubskim bendovima u Beogradu. Teško je svirati oba instrumenta paralelno, zato što bas gitara kvari prste i držanje, stvore se žuljevi, pa se izgubi osećaj na klavijaturi. Tako da sam planirala svoje sviračke aktivnosti trudeći se da, recimo, dve godine se bavim klavirom, pa onda kada pravim pauzu malo više sviram bas gitaru. Prosto, vremenski ne mogu da postignem. Imam i dete i posao sa punim radnim vremenom i teško je uopšte naći vremena za vežbanje, a onda tek nemoguće vežbati oba instrumenta istovremeno. Sada mi je trenutno klavir u fokusu, a nadam se da ću opet svirati bas gitaru uskoro.
Da li mislite da bi promovisanjem savremene elektronske i umetničke muzike na festivalima poput Lasciar Vibrare jednom mogla u potpunosti da se probudi svest o njihovim vrednostima i značaju, pogotovu mladih?
– Svakako. Svi ti festivali koji postoje kod nas, poput Tribine kompozitora i evo sada Lasciar Vibrare i Bitefa, u smislu pozorišne umetnosti i prožimanja različitih umetnosti, imaju svoju publiku. Svaki od tih festivala pokazuje da postoji interesovanje za tu vrstu sadržaja, makar mi mislili da današnji klinci samo slušaju Grand i da ih ne zanima ništa drugo. Ali postoji jedna publika, i starija i mlađa, za tu vrstu sadržaja. Veliki problem jeste što ništa osim šunda i kiča nije zastupljeno u medijima. Konkretno je tu najviše kriva televizija, zato što se forsira jedan striktno komercijalni program i jednostavno nema prostora da se udene ništa drugo što nije trula komercijala. A mi znamo da može drugačije, zato što je 60-ih, 70-ih, 80-ih, u vreme Jugoslavije, RTV Beograd imala i budžet i zakonsku obavezu da promoviše i druge vrste umetničkog sadržaja, ne samo estradu. Oni su poručivali televizijske opere, balete, snimali su nova dela, postojalo je jedno medijsko promovisanje savremene umetnosti i kulture. To bi opet, naravno, moglo da se uradi. Samo da postoji dobra volja, sluha na nivou ministarstva i propisi koji bi naterali televiziju koju svi mi plaćamo da ne bude fokusirana na jednu vrstu sadržaja, već na različite. Sada postoji RTS Digital, tako da se malo pokriva i umetnička muzika, ali opet to nije dovoljno. U ovaj mejnstrim program mora da se vrati kultura. Obrazovni program mora da se strukturiše. Kada bismo se vratili na onaj model koji je funkcionisao od 60-ih do 80-ih, mi bismo bili super. Ne možemo, naravno, od komercijalnih televizija da očekujemo da to podrže, ali barem Javni servis bi morao. A dragoceno je da se Lasciar Vibrare organizuje u Studentskom gradu, jer tu postoji mlađa publika kojoj je moguće servirati različite sadržaje. Sećam se vremena kada sam bila student i da nisu svi studenti zainteresovani samo za narodnjake. (Sara Savčić za danubeogradu.rs)
