Beograđanka u Londonu

Zanemarila sam svoje ispovesti iz emigracije. Ne osećam više da ima potrebe, a već izvesno vreme nema ni smisla. Stanje privremenog ostanka u inostranstvu, jasno je, davno je preraslo u trajno stanje, zvano iseljenje.

Znam dugo me već nema da se javim iz svog „egzila“ i zapitaće se neki, šta ima sad da se osećam prozvana, kao da se od mene uopšte očekuje da iznosim bilo kakva mišljenja i stavove povodom upokojenja najduže vladajuće kraljice.

Ovo je tekst koji je predugo čekao da bude napisan. Tu je, imam ga, ali me izdaje volja da se u nedogled obračunavam sa sopstvenim mislima.

Vratili smo se, rekoše nam, na staro – nismo više u novoj normalnosti, nego u onoj staroj, ali vidite kako su nas korona-karantini odučili od starih navika.

Valjalo bi otići nekud gde se možemo udaljiti od svega. Valjalo bi izbeći negde gde postoji zaklon od sve ove medijske buke…

Srećom nisam politički izveštač, niti pretendujem da se, iz privatnosti svoje sobe, oglašavam kao glas razuma.

Dvoumim se dugo kako da ovu priču započnem, teško je i nezahvalno nemile događaje prepričavati, a i nisam od onih što prepričavaju.

Između otvaranja i zatvaranja granica, državnih i privatnih, ograničavanja ulazaka i izlazaka u državne i privatne posede, između zatvaranja i otvaranja kućnih zatvora, u kojima smo odrobijali i izgubili nepovratno godinu (i više) života, izgubio se iznenada i život.

Neočekivano, na pragu izlaska iz ovog COVID-ludila, dogodilo se da su naši pasoši na ceni.

Svet je mali, a od pojave interneta postao je još i manji. Ljudi se čuju, gledaju i vide kao da su bliski, iako se stvarno ne znaju, ne poznaju, ne druže…

Nikada ne treba zanemariti žeđ prostog puka za skandalima na visokom nivou. Pokušavam evo, iz sve snage, da se zainteresujem za ove poslednje kraljevske porodične incidente i ne ide mi nikako.

Dragi prijatelji, Javljam se iz svog kućnog zatvora, da znate da me još ima. Zaokružili smo, evo, godinu dana periodičnih karantina, izolacija, zabrana kretanja…

Sedoh da napravim osvrt iz perspektive svog udaljenog, izolovanog života bivšeg ekonomskog imigranta.

Život me je generalno naučio da moj urođeni pesimizam ima, uglavnom, daleko više opravdanja nego neosnovani optimizam sa kojim se kod neistomišljenika, katkad, suočavam.

Kao i uvek, posle neuspelih planova i propalih nadanja nastaje period osvešćivanja – da se presaberemo, kud smo pošli, gde smo stigli?

Već izvesno vreme posmatram sebe u ovoj novoj ludnici, sa strane, nekako izmešteno, kao da sam junakinja novog filma, kome, međutim, fali pravi scenarista.

Naći ćete, i kad ne tražite, u ovim novonastalim okolnostima, na socijalnim mrežama dnevničke zapise različitih oblika – ovo nije jedan od tih.

U trenutno maglovitoj i nimalo obećavajućoj situaciji blage panike i mogućih nestašica, kada epidemija kuca na vrata, mogu vam potvrditi sledeće…

Prvi dani Nove godine dani su novog početka, za sve koji veruju u početke. Lepo je biti na početku, početak nosi novu nadu.

Vesti su ružne. Vreme je ružno. Sve je veoma uobičajeno. Sve je nikakvo. A šta je najstrašnije?

Čvrsto sam bila rešena da se, već naviknuta, ne žalim na stalna kuluturno-jezička razmimoilaženja sa narodom kome, sad već dugo, nevoljno, pripadam.

Što volim susrete sa zemljacima u inostranim zemljama! Za jedan, ipak malobrojan narod, čiji je natalitet na kritičnim razinama, ima nas izgleda i previše, po stranim zemljama.

Od trenutka kad sam se u drugu zemlju, među strani svet doselila, postalo mi je jasno da je „gubljenje vremena“ prava aktivnost.

U nezavidnom stanju oklevanja da počnem još jednu imigrantsku priču punu ogorčenja i nezadovoljstva, eto me opet sa ove strane beline.

Volela bih da se obradujem – i sebe i vas. Htela bih da kažem nešto novo i drugačije, ali nemam otkud – sve je staro i ružno.