Beograđanka u Londonu

Prvi dani Nove godine dani su novog početka, za sve koji veruju u početke. Lepo je biti na početku, početak nosi novu nadu.

Vesti su ružne. Vreme je ružno. Sve je veoma uobičajeno. Sve je nikakvo. A šta je najstrašnije?

Čvrsto sam bila rešena da se, već naviknuta, ne žalim na stalna kuluturno-jezička razmimoilaženja sa narodom kome, sad već dugo, nevoljno, pripadam.

Što volim susrete sa zemljacima u inostranim zemljama! Za jedan, ipak malobrojan narod, čiji je natalitet na kritičnim razinama, ima nas izgleda i previše, po stranim zemljama.

Od trenutka kad sam se u drugu zemlju, među strani svet doselila, postalo mi je jasno da je „gubljenje vremena“ prava aktivnost.

U nezavidnom stanju oklevanja da počnem još jednu imigrantsku priču punu ogorčenja i nezadovoljstva, eto me opet sa ove strane beline.

Volela bih da se obradujem – i sebe i vas. Htela bih da kažem nešto novo i drugačije, ali nemam otkud – sve je staro i ružno.

Da li je zaprepašćujuće da, zapravo, živimo u fašizmu? Dali smo mu neka druga imena…

Razmišljam koji bi hedlajner mogla da stavim da čitaoce već na početku zadobijem, a onda mogu da očekujem i da će mnogi pročitati.

Duže vreme već mislim kako smo iznenada, ili možda samo neočekivano a ne baš iznenadno, počeli sa starim prijateljima da se srećemo na grobljima. Počelo je, dakle, vreme umiranja.

Podignite svest! Prikupite novac! Alarmirajte javnost! Akcije odasvuda.

Zaputim se ja tako na dugo putovanje i to bez telefona. Nenamerno, naravno – kuda se danas kreće bez telefona?!

Zapitam se, s vremena na vreme, kako to da su ovi Englezi baš tako Englezi!?

Ko bi mogao da poveruje da svakog jutra sa nestrpljenjem očekujem poštu. Sa kim danas čovek može da se dopisuje?!

Osećam se kao junak Hičkokovog trilera – sedim i nemoćno posmatram život oko sebe. Uloga posmatrača nije ona koju dragovoljno biram.

Nije sreća precenjena, nego je retka. Ima je malo, pa je nedovoljna. Traži se na pogrešnim mestima, a skriva se, kao izvežbani igrač, tamo gde je tragači ne očekuju i ne traže.

Sve je, kod Engleza, podređeno naporima da se narod razvrsta po kolonama kojima po uzrastu, starosnim karakteristikama, željama i platnim sposobnostima pripada.

Ne može se zameriti kraljevskoj porodici da ne radi u interesu nacije. Poslednjih godina posebno.

Postoji, dakle, jedna sasvim engleska karakteristika – stiff upper lip, potpuno neevropska i sasvim sigurno nimalo balkanska.

Zašto nam se uvek čini da su negde drugde ta tako zelena polja ipak lepše zelena od našeg kućnog zelenila? Da sunce sasvim drugačije negde drugde na Planeti sija, iako tamo ono neizdrživo prži, iako tamo negde sunca ni nema.