Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » BG Puzzle: Intervju s Nušićem
Branislav Nušić (foto: Muzej grada Beograda)
Branislav Nušić (foto: Muzej grada Beograda)

BG Puzzle: Intervju s Nušićem

Intervju sa Nušićem: Da pukneš od smeha i umreš od tuge…

Da pametni vladaju svetom, ne bih imao povoda da napišem onolike knjige. Ne bi dakle bilo ni mojih komedija, ne bi me bilo u školskoj lektiri i na repertoaru Narodnog pozorišta, a ni ti, moj Kaleziću, ne bi imao posla…

Posle serije angažovanih tekstova i priča u „Singidunum Weeklyju“ (vodič kroz Beograd, objavljivan do 2012.) i „Politici“, suočen s brutalnim napadima na svoj spisateljski lik i delo koje su upriličili ucveljeni i oštricom satire recnuti pripadnici korumpiranih grupa i podmićeni pojedinci, potražio sam zaštitu. Ne naravno od domaćeg suda, jer stvar ipak treba da se završi dok je ovoga sveta, već od najvećeg zagovornika BG humorističke reči – Branislava Nušića. Obezbedili smo direktni link…

Gospodine Nušiću, kakvo je vreme u Srbiji na početku novog milenijuma?
– Što me to pitaš, Kaleziću, kad znaš da nisam meteorolog. Poslednje je vreme da se trgnemo iz letargije i uradimo nešto konkretno za sebe i, ajde de, samim tim i za otadžbinu i svet.

Šta je to – nešto?
– Svako da pronađe sebe, da bude ono što jeste i radi posao za koji je rođen. Bila bi to napredna zemlja, skup vrednih i pametnih pojedinaca.

Ima ih i sad tu i tamo, nađe se…
– Ima, ima, kao i uvek, kao i svuda, sijaju ponegde u tami, ali glupaci su u ogromnoj većini. Ljudskom rodu inače je potrebna kritična masa glupaka jer oni održavaju „mrak“, te je lakše vladati.

To s glupacima nema veze sa Srbijom?
– Ma kakvi! Al’ si ti neki đavo! To ima veze sa svim državama, crkvom, vojskom… Svima su potrebni pioni – građani, pastva, vojnici… da se održi poredak, što će sloju na vrhu doneti materijalnu korist.

Zamislite kada bi sa svih strana sinula svetlost iz bistrih glavica…
– Mnoge patogene filije, kao što su srebrofilija, tronofilija, tupsonfilija, gnjidofilija i najopasnija od njih, ratofilija, ali i razne cije – korupcija, globalizacija, militarizacija… momentalno bi nestale s lica zemlje.

C-c-c…
– Možda je bolje ovako. Šta bi onda pisci radili! Da pametni vladaju svetom, ne bi bilo ni povoda da napišem onolike knjige. Ne bi dakle bilo ni mojih komedija, ne bi me bilo u školskoj lektiri i na repertoaru Narodnog pozorišta, a ni ti, moj Kaleziću, ne bi imao posla…

He-he, neka posao cveta, bar dok ne uvatim uslov za penzijicu… Nego, gosin Nušiću, ako pod lupu stavim poslanike, odmah se začuje „što diraš njih, oni su naša glava“, ako pomenem lekare, „ju-ju gde ćeš na lekare, čuvaju nam telo“, ako i pomislim na popove – „ne šali se sa duhovnom vertikalom, treba nam veza pred vratima raja“… Koga god opaučim, ne valja. Može li se pisati bezbolno?
– Kako da ne! Piši i bacaj u fioku! Zaobiđi urednika! Tad nikog ništa neće boleti! I sam sam često pisao za fioku. Moj „Narodni poslanik“ bio je 13 godina pod ključem, a „Sumnjivo lice“ čitavih 35 godina čekalo da ugleda svetla pozornice.

Pisanje za fioku je isto što i trpanje pod tepih?
– Ako hoćeš da osvojiš tu penziju, trpni malo i pod tepih, neće da ti padne kruna s glave. Dok sam bio na čelu nacionalnog teatra, sam sebi nisam hteo da pustim komad na scenu da to upravniku ne bi naudilo…

Već sam uzeo sat(a)iru u ruke. Razmahao se. Nema nazad. Samo napred.
– Udri ti po barabama i glupacima, ali bez besa i gneva. Vladaj sobom, udahni duboko, sačuvaj mir, nije nužno cepnuti ih zarad puke cepačine… Budi profesionalac, stišaj emocije, „smanji doživljaje“, da se izrazim onako kako ti trućaš. Cepni ih kad se opuste, kad se ne nadaju, efekat je mnogo veći.

Ima li danas sumnjivih lica?
– Ti si mi sumnjiv, na prvi pogled, čim cinculiraš koga da rebneš, kojom snagom, kad i čime. Pravi račundžija! Ja sam bre rebnuo i kralja, zaglavio na robiji… E, tu sam se načisto zeznuo.

Zato i pazim. Neću u Padinjak.
– Bolje nemoj. Inače ćeš da okopavaš kukuruz, zalivaš bašte i praviš stolice. A siguran sam da imaš „dve leve“ ruke.

Nušić - karikatura Vladimira Žedrinskog (Muzej grada Beograda)
Nušić – karikatura Vladimira Žedrinskog (Muzej grada Beograda)

Ko je još sumnjiv u Srbiji?
– Svi redom, osim narodnih poslanika.

Iiiiiiiii… tup!
– Šta padaš u nesvest! Šta im fali? Kao predstavnici, oni i ne mogu biti bolji od svog naroda. I uopšte nisu sumnjivi: dokazano rade naopako, isto kao i u moje vreme. Tu se ništa ne menja. Psuju se, biju, kunu jedni druge… Uključi TV pa vidi i sam.

Ne gledam TV. Želim da ostanem čovek.
– Sad me i nasmeja. Seljačija u nastavcima, političko-cirkuski program, silikonske pinkulje, veliki brat, menjaža žene i kvizovi za umobolne ubijaju dostojanstvo, osećanja, sve ljudsko u čoveku. Ostaje samo trup, prazna lutka za treći milenijum. Čovekolika sarma, pogodna za punjenje novim filom.

Šta je „sastav“ te sarme?
– Recept je star od postanka sveta. Kad u glavama sprže kreativnost, ljubav, plemenitost i solidarnost – stvore potrošača. Prepečeni nadev zatim dobro začine barutom i zaviju hartijama od vrednosti, tj. novčanicama i krčkaju u sosu od manipulacije…

Nema kulture?
– Poznato je: gde barut zamiriše, tu kultura „diže sidro“.

Satirični pisac je ratni profiter?
– Apsolutno. Dok se ostali književnici zlopate, kubure s temama, on može da „prepisuje“ stvarnost. Ne mora da izmišlja i da se muči. Ima milion tema. Otvori, brate, prozor. Pročitaj novine. Da pukneš od smeha i umreš od tuge zbog svega što se ovde događa.

Pa šta ćemo, crni Nušiću?
– Ja ništa, a vi kako god hoćete.

Želite li nešto da poručite čitaocima? Jesen je na pragu, sunašce je slabije…
– Daj, čoveče, mani me se više… I mani se tih pesničkih fraza, travica, sunašce, kišica, latica… Tra-la-la tričarije! Radi nešto, more!

Šta, aman?
– Piši profiterski i… čuvaj se od ovih komunista da ti sve ne oduzmu.
(Napisao: Darko Kalezić)

Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…

loading...