Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Beograđanin internacionalac: Radim kao crnac, plaćen sam kao Kinez…
U GAK „Narodni front“ prošle godine rodilo se oko sedam i po hiljada beba, a svojevremeno i ja sam ovde postao Beograđanin. Bila je nedelja, lep prolećni dan, idealan da se FNRJ prekrsti u SFRJ, ako se uopšte neko seća i FNRJ i SFRJ.
Za mlađe čitaoce: Federativna Narodna Republika Jugoslavija i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nazivi su iste ovdašnje državne kuće koja je nekoliko puta menjala ime, a zajedničko za obe jeste što je Beograd bio prestonica i jedne i druge.
Mada zvuči neverovatno, Beograd je nadživeo i kraljevinu, i komunizam, i socijalizam, a sva je prilika da će nadživeti i ovaj čudni oblik kapitalizma koji smo svi toliko priželjkivali i pomogli mu da se ustoliči.
Svako vreme ostavlja svoj trag, svaki period ima svoje fanove. Jedni i dalje sanjaju o tome da se vrati kralj, drugi sa setom pričaju o Titovom tompusu i belom odelu, a sadašnjeg aktuelnog poretka – u kome su tokovi novca izmešteni iz ruku monarhista, jugonostalgičara, radnika, seljaka i poštene inteligencije, i usmereni ka malom broju pojedinaca – sećaće se po lepom samo tajkuni, njihove žene i najbliži rođaci u džipovima.
Današnja generacija žitelja prestonice starih nešto iznad 35 godina, rođena u „Narodnom frontu“ i zadojena bratstvom i jedinstvom jugoslovenskih naroda i narodnosti, nosi u sebi crtu internacionalizma. To beše osećanje solidarnosti svih ljudi planete, koje vodi stvaranju društva lišenog šovinizma, nasilja, nacionalne isključivosti, militarizma, rata…
Beogradski internacionalci, u koje i sam spadam, u uslovima savremene surove eksploatacije rade kao crnci, plaćeni su kao Kinezi, nadrljali su kao Indijanci, a kad im neko potraži pare – prave se Englezi.
Naša deca smatraju čak da smo škrti kao Škoti. A mi se na primedbe dolazećih klinaca ne obaziremo i pokušavamo da im se još bolje predstavimo. Mi zapravo volimo kao Francuzi, pijemo kao Rusi, jedemo kao Italijani, veselimo se kao Španci. Letujemo, normalno, u Grčkoj, a i dužni smo kao stanovnici ove prijateljske nam zemlje. Neko bi rekao da nas drma kriza identiteta, ali greši. Mi, kao reprezentativni Beograđani, znamo ko smo, šta je dobro, a i to da nećemo biti manje svoji ako od sveta uzmemo ono najbolje i uzvratimo mu – istom merom.
(Napisao: Darko Kalezić)
Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.
Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…
