Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Ušće: Srce Balkana
Živeti ne iza leđa, iza nogu, u repu i tri metra dalje, već u samom srcu! U srcu je vrelo života!
Sava i Dunav poput dve džinovske arterije donose život našem gradu – srcu Balkana. Ritam otkucaja na uviru manje u veću reku pre više od sedam hiljada godina osetili su pradošljaci čim su se uspeli na greben iznad spoja ovih vodenih žila.
Zanemela pri pogledu na večni zagrljaj dva vodotoka, nomadska plemena su odlučila da tu i ostanu. Njima se nije dogodilo ništa neobično. I oni što su dolazili posle njih, pa oni posle njih i tako redom, grčevito su se borili da opstanu na ovoj predivnoj vetrometini. Milenijumima ta borba traje: opstati i živeti uz dve velike reke, bolje reći – sa dve velike reke. Živeti ne iza leđa, iza nogu, u repu i tri metra dalje, već u samom srcu! U srcu je vrelo života!
Mnogi narodi su pokušali da se ukorene na ovom – nek nam je na čast, sada našem – mestu, sagrade dom i pronađu sreću.
Košava je donosila i odnosila ratoborne horde Tračana, Skita, Kelta, pa Rimljane, Hune, Avare, Franke, Bugare, Mađare, Gote, Vizantijce, Slovene, Austrijance, Turke… Retko koji osvajač nije pokušao da na (kalemegdanskom) bregu za razmišljanje razvije zastavu i odmori dušu carskim prizorom. Svi oni po nešto su doneli, po nešto uzeli. Uglavnom – uzeli.
Utvrđeno naselje Singidunum bilo je znano 279. godine pre nove ere, a slovensko ime Beograd prvi put se pominje 878.
Srbi od 1284. vladaju ovim gradom, za vreme kralja Dragutina. Početkom 14. veka opet ga satiru Mađari, a despot Stefan Lazarević podiže iz pepela. Turci se razigravaju u 15. veku i ponovo ruše beli grad, smenjujući se sa Austrijancima u upravljanju. Sve dok nama, to jest Karađorđu, početkom 19. veka nije prekipelo…
Knez Mihailo Obrenović 1867. godine najzad ispraća Osmanlije baš tamo gde se tri i po veka nastojalo – kroz dveri tvrđave, i seli prestonicu iz Kragujevca u Beograd.
Eto tako… Sad mi stojimo na grebenu na kome zastaje dah pri pogledu na strasni upliv Save u Dunav. I nama se, sve je već viđeno, muti razum, dok uživamo u zasigurno najlepšem pejzažu u Evropi. Bilo bi dobro da se ne zanesemo previše, već da oslušnemo damare reka – ljubavnika koje, pred našim očima, postaju jedno. One nam šapuću kako da još dugo ostanemo tu gde jesmo. Samo treba da odvojimo uvo.
(Napisao: Darko Kalezić)
Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.
Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…
