Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Na tasu sudbine: Kratka lamentacija nad svakodnevicom
Kalemegdan (foto: Ivana Botić)
Kalemegdan (foto: Ivana Botić)

Na tasu sudbine: Kratka lamentacija nad svakodnevicom

Sedim i mislim se kako da se otrgnem od sopstvenog svakidašnjeg sivila i ovo ne pretvorim u „svakidašnju jadikovku“. Nije lako, tuđina je teška i ta težina na tasu sudbine uvek preteže.

Svi mi ovde u dalekim zemljama zapadnih demokratija, koje smo prihvatili kao nužno zlo, nekako ne možemo da u miru prihvatimo golu istinu da smo ostali bez domovine i da drugu sebi nećemo izgraditi. Već je izgrađena – nečija domovina na stubovima drugačijih nesagledivih snova drugih nekih ljudi, sa kojima nismo i ne možemo da se poistovetimo. Godine prolaze u besmislenom iščekivanju.

Period osvešćivanja

Neprimetno, zaista sasvim neprimetno tonemo dublje i dublje u privid komfora u ovom dobrovoljnom samoizabranom izgnanstvu. Vreme možemo i da prestanemo da računamo, a dane lako da sabijemo u jedan neprekinuti niz stalnih, istih, neizmenjivih iskoračaja u nešto bezimeno i melanholično.

Nismo mi ovde pobegli, nego smo došli po ono što nikad nismo imali – mir, sigurnost, zadovoljstvo svakodnevnog buđenja. Posle inicijalnog oduševljenja što smo konačno izbegli iz sveta opšteg haosa i kolektivne letargije nastaje dug, vrlo dug period osvešćivanja. Pre ili kasnije i uz svesrdnu pomoć nakrivo nasađene meteorologije, engleske poslovične ljubaznosti, a sasvim iskrene nezainteresovanosti, svi se ipak nekako nađemo na istom prostoru ispunjenom praznim nadama, omalanom izneverenim očekivnjima.

Ima svakako onih kojima je udeljena, uz srazmerni trud i naklonost sudbine što se nikako ne sme zanemariti, određena količina finansijske sigurnosti, pa se, gledano iz perspektive bivšeg socijalizma i trenutnog tranzitivnog bogtepitakakvog- izma smatraju srećnim dobitnicima.

Sve ima svoju cenu. Izvesno jeste da je život lutrija i da nije svaka kombinacija dobitna, ali šta je dobitak i kako se na njega gleda, to je ono što nas razdvaja. Nepobitno je, ipak, da je sreća nemerljiva i da se, gde god da smo, sa nostalgijom sećamo prošlih vremena. U tome se ni ovi ovde ne razlikuju od nas došljaka. Početne pozicije nam se naravno razlikuju, ali iza toga tapkamo u mestu istim otežalim koracima. Svako ima svoju tihu patnju.

Manje cveća, više korova

Ne čudi me zapravo, što se Engleska, u izvesnom smislu i dalje posmatra kao obećana zemlja. Dovoljno je daleko da se do zavičaja ne može doći u jednom danu neprekidnog putovanja, kao iz većine ostalih zapadno-evropskih doseljeničkih destinacija, a daljina uvek pobedjuje. Što smo dalje „nama“ je teže da makar u mislima razdaljinu prebrodimo, a „vama“ lakše da nam baš na toj razdaljini zavidite.

Ovdašnji emigranti, takođe, u većem broju su potomci nekadašnjih političkih izbeglica, a u još većem broju to su oni koji bi želeli da se na njih tako gleda, da sobom nose patinu nikad zastarelih disidentskih priča. Takvim pričama verovatno više pogoduje tle bivših nam domovina, gde se ljudi još nisu zasitili, ako ikada hoće, priča sa političkim predznakom, a tek onih sa koloritom trulog zapada…

Ljudi na život ovde gledaju kao u slike na razglednicama, ali nisu sve engleske bašte zelene, mnogo je više korova, a značajno manje cvetnog šarenila. Iz daleka, naravno, sve se to stapa u pastelne boje divnih pejzaža.

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»»» Vladislava Erdeljan je rođena jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...