Daleko od sebe i drugih

Valjalo bi otići nekud gde se možemo udaljiti od svega. Valjalo bi izbeći negde gde postoji zaklon od sve ove medijske buke…

Od svih novinskih naslova, od parola i propagande nametnute, nasilne nakaradne… od svega što nas napada spolja, da odbranimo naše iznutra.

Nenadoknadive lepote je osećaj kad si negde gde je tvoj minijaturni svet tvoj jedini svet, daleko od elektronske buke i medijske galame. Za to se mora bežati daleko od sebe i drugih.

Imam neka, iako nenamerna, ipak dosta uspešna iskustva bekstva od pametnih ekrana sadašnjice, koji nas okružuju svuda. Stoga, kako pobeći…

Kako pobeći – predlog 1

Svet je neizlečivo zatrovan informacijama koje se nezadrživo gomilaju, proklamuju istinu, traže sledbenike i ograničavaju izbore. Niko se još nije, umoran od sveta, oporavio uz elektronske pametne mašine.

Kod kuće, sve se neumitno svodi na fizičko izolovanje od sredstava komunikacije. Kad nisam kod kuće i korona me se manje dotiče. Svaki povratak me prisiljava da se pridržavam kovid diktata, a od dnevne politike teško mogu da pobegnem.

Pobeći znači ostaviti sve iza sebe.

Odem nekud i nema me nigde ni za svet, ni za ljude.

Kad se negde zaputim, nenamerno na ekrane zaboravim, do kompjutera prosto ne stižem, a pametni telefon, što slučajno što namerno, ostavljam kad god se nađem u realnom, a ne virtualnom okruženju prirode, bez društva.

Najbolja preporuka za zdravlje i jeste zaborav. Što mene automatski stavlja u kategoriju nezdravih – pamćenje me dobro služi i retko izdaje.

Nemam neke sigurne pretince u koje mogu da složim brige, daleko od sebe i sećanja. A opet znam i bez podsećanja, što je manje razloga za brigu, sreća je potpunija. Logika je prosta, nažalost, ne i lako primenjiva.

Kako pobeći – predlog 2

Zgodno je kad se nađeš u stranim zemljama, čija te kultura, arhitektura, priroda, istorija ili kratko zemlja i ljudi zanimaju taman toliko koliko te televizija te zemlje ne zanima, pa se ni ne dotičeš daljinskog upravljača, ispravljača, punjača… ničeg što sobom (čitaj tobom) upravlja – lančana reakcija udaljavanja od ekrana.

Ima, recimo, televizijski dosadnih zemalja, kakve su, iz mog iskustva, one nemačkog govornog područja, neatraktivnih i čak bizarnih TV programa, mada je za svaku preporuku i iznenađujuća dosadnost portugalskog malog ekrana.

Toplo preporučujem, međutim, televizije zemalja nedokučivih jezika, kakav je, mađarski ili grčki, koji nikakve srodnosti nemaju sa jezicima koje prosečan turista, misleći da jezikom vlada, donekle natuca.

Od uobičajenih evropskih jezika tu ne pomaže ni latinska, ni germanska grupa. Mađarski se ni sa čim poznatim ne da uporediti, a ćirilica grčkom samo donekle nallikuje, pa ne vredi ni Vizantije da se podsećamo.

Hteli ne hteli, dakle, u ovakvim ćemo se zemljama lako upustiti u avanturu istraživanja, lutanja, otkrivanja… Ima onih koji u ovakvim situacijama zavise od GPS-a, ja ne brinem i ako zalutam – šta mari ako, makar ponekad, idemo okolnim, a ne najkraćim putem!

Iskustvo bežanja i lutanja je važno iskustvo.

Neophodno je da se udaljiš od sveta, da si negde za sebe, ako i sa drugima, ali ne za druge… bilo gde gde je ekran suvišan pogled u svet, gde nema medijskog okvira za probleme koji stvaraju glavobolju, od kojih ti je mučno, a koje svakako ne možeš da rešiš. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.