Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Srećom nisam politički izveštač, niti pretendujem da se, iz privatnosti svoje sobe, oglašavam kao glas razuma.
Nemam ni obavezu, ni potrebu da ispratim poslednje političke sunovrate i moralne kataklizme javnih likova i državnih lidera. Biće, dakle, da je višak slobodnog vremena ono što me natera da se, s vremena na vreme, oglasim i tamo gde me inače nema. Komentarišem u nedostatku dijaloga, ali češće jer nema ko da me zaustavi i proverava pridržavanje teksta potrebnim okvirima.
Medijski potpirivan cirkus svetskih razmera donekle me zamara, a donekle dovodi do očaja. Živim u monarhiji, a nisam monarhista. Ovde sam, uostalom, odavno samo zalutala. Tu sam privremeno, neodređeno… Tu sam se zadesila, sad nemam kuda. Posmatram nevoljno kuda ide svet samozvanih demokratija.
Ne iznenađuje me, niti zgražava što nas kraljevska porodica, iz godine u godinu, časti novim prinčevskim skandalima.
Za razliku od prethodnog skandala, koji se završio prekookeanskim javnim istupanjem prinčevskog para, ovaj sadašnji će se završiti sudskim svedočenjem kraljičinog mlađeg sina; nije se princ sam doborovoljno odrekao ničega, nego ga je glupost i nesmotrenost oslobodila svih obaveza. Treba biti beznadežno naivan, pa od povlašćenih očekivati visoke moralne standarde, odgovornost i poštenje.
Sve je više ludaka koji su već prešli na crveno svetlo, kad su mislili da ih niko ne gleda, pa sad moraju da se nose sa istinom da nisu nevidljivi, ni nedodirljivi. Neki su, doduše, prosto nedorasli pušteni u svet odlraslih, bez odgovornosti i obaveza, koje položaj i titula zahteva.
Moralni sunovrat političkih lidera nije za čuđenje ni u normalnim prilikama, a u ovakvim pogrešnim vremenima velikih stradanja i globalnih zabrana još je manje čudno što padaju u ponor iz koga naizgled nema povratka, a iz koga će ih zaboravni glasači spremno izvući, već prilikom sledećih izbora.
Iako se putevi pada i povratka dekorišu drugačijim parolama, sumnjiva je jednakost u slepillu sledbenika i sa jedne i sa druge strane (ne)demokratskih režima.
Većina se lako upeca na medijske slogane i političke parole, da bi po društvenim mrežama išla u obračune u ime maskiranih predstavnika lažnih ideala.
Duboko sam nezainteresovana ko se, sa ove strane demokratije, okuplja po kancelarijama da uz vino rešava božićne kvizove, kao što sam jednako nezainteresovana ko sa one strane autokratije peva pesme podrške uz lokalne krkanluke.
Svako u skladu sa svojom „raskalašnom tradicijom“ bira najlakše načine kršenja zakona, podilaženja masi, te ponovnog osvajanja ljubavi zaboravnih glasača.
Ne zavređuju pamćenje ljudi koji zauzimaju političke funkcije.
Posebna su kategorija lešinari koji se skupljaju kad osete da je žrtva posustala. Ma odakle da se dočepaju lika i dela nekadašnjeg velikana, spremno se ustreme na beživotno poličko biće novoizabranog neprijatelja. Ista je to grupa koja je spremna i da kliče i da krešti i da kljuca, kako šta zatreba. Nije toliko opasna, koliko je nasilna i glasna, a ima je svuda, te grupe stalnih istomišljenika.
Vremena su pogrešna, a ljudi su navek isti!
Sve što se događa rezultat je nesrećnih istorijsko-vremenskih okvira u kojima smo se našli, rekla bih, pod pritiskom neke više pravde, koju možda nismo zaslužili, ali tu se za zasluge ne pita.
Uverena sam da je sve prolaznog karaktera, ostaje samo pitanje prolaznosti u realnom vremenu koje nas pritiska sa svih strana. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
