Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Vratili smo se, rekoše nam, na staro – nismo više u novoj normalnosti, nego u onoj staroj, ali vidite kako su nas korona-karantini odučili od starih navika.
(To mislim na nas koji živimo u ovim uređenim demokratskim zemljama, u kojima je trava lepa i zelena, a bliskost nerealna.) Odučili smo se od redovnih susreta s ljudima, od viđanja i večernjih izlazaka. Bilo je teško, ali zatvor u jednom trenutku, kao i sve drugo, postane navika.
Navika je mnogo gora od prave nevolje. Nevolja nas tera na akciju, nevolja iziskuje napor za promenu, a navika nas drži u zatvorenom krugu nekakve sigurnosti i neartikulisane bezvoljnosti.
Nisam mogla ni da pretpostavim koliko će mi biti svejedno ima li ikakvih kulturnih događaja i jesam li okružena biljkama ili ljudima. I kad malo bolje razmislim, sa biljkama sam sigurnija.
Iako sam se od ljudi odvikla, iako mi je postalo svejedno što oko sebe ne viđam stalno ljudska lica, težina jednakih ulica, uvek istih skretanja, istog rasporeda istih stvari na istim mestima, ostavila je umoran trag u mojim večnim pokušajima da promenim nešto, ovde gde promene nema.
Živim u suviše engleskom mestu da bi bilo kakva stvarna promena mogla biti izvesna. Ta učaurena mesta sistematično ubijaju ambiciju i najdarovitijih pregalaca.
Svaki moj napor je unapred izgubljena bitka. Ne upuštam se više ni u šta. Sebe sam izgubila.
Davno je bilo vreme za promene. Sada je pitanje kakva će to promena biti, ako ikakve promene bude. Divim se ljudima koji imaju hrabrosti da sve ostave i počnu ispočetka, čak i onda kad izgleda da je život lepo uređen skup svakodnevnih navika i uobičajenih događaja.
Život je davno postao zatvoren krug. A u krugu je nemoguće pronaći kutak… za predah, za presabiranja. Krug ima nedostatak uglova posmatranja.
I tako, u ovoj obnovi već poznatog gradiva o usamljenosti i težini sopstvenog tereta, otkriću jednu novost: u usamljenosti nisam sama. Saznala sam nedavno da, na osnovu poslednjih istraživanja, ima sve više ljudi, različitih generacija, koji su zapravo potpuno sami, koji nemaju društvo, koji se ne druže, ne viđaju sa drugima, jer drugih nema.
Usamljenost znači nije neka individualna kategorija, nego opšta pojava.
Postali smo društvo pojedinaca. Iako u usamljenosti nisam sama, to mi ne pruža ni utehu, ni buduću nadu – ništa, sem sigurnosti da nisam jedina. Veštački se može stvoriti iluzija društva, kod osoba koje svoje živote žive prisustvom na društvenim mrežama ili kod osoba koje su zbog prirode posla neprekidno u kontaktu sa ljudima. Ali, biti okružena ljudima ne znači ne biti u gomilli usamljena.
Tako, izmirena sa sobom, bez otpora, bez jalovih napora, istovremeno i bez kučeta i mačeta, prepuštam se toku vremena, i samo katkad se zapitam šta bi bilo da me iznenada nema. Pomirena sam s tim da moje postojanje nije uzrok ni posledica nikakvih tektonskih poremećaja u životima onih slučajnih ljudi u kojima sam se slučajno našla.
Tužno je iza staklenog okvira pratiti život kako ujednačeno prolazi. Sasvim polako dani se skupe u godinu, a život se skupi u neodređenu količinu izgubljenog vremena. Ostaje samo mučnina, sa istim okvirom neba i istim krovovima, u koje život svakog dana gleda. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
