Oplakivanje monarhije

Znam dugo me već nema da se javim iz svog „egzila“ i zapitaće se neki, šta ima sad da se osećam prozvana, kao da se od mene uopšte očekuje da iznosim bilo kakva mišljenja i stavove povodom upokojenja najduže vladajuće kraljice.

To što živim u Britaniji svakako nije ni razlog više ni manje, jer ni tolike druge, koji tu ne žive to ne sprečava da se ovim povodom oglase, ni malo se ne pitajući sa koje pozicije značaja pretpostavljaju relevantnim svoje mišljenje.

Priznajem da sa naporom pokušavam da se osvrnem na poslednji veliki udarac ovdašnjoj monarhiji, što smrt devedesetšestogodišnje kraljice svakako jeste. Kako čitav svet veliča život i delo preminule kraljice, bez ikakvog je značaja hoću li se i kako i ja osvrnuti na to.

Da budem potpuno poštena, ne osećam nikakav podsticaj ni da hvalim ni da kudim – sasvim mi je svejedno. Kako nisam monarhista, događaji u kraljevskoj porodici me se ne dotiču. Činjenica da su nam u poslednje vreme, sa te strane, sve češće servirani skandali me takođe ne iznenađuje – sve su to obični ljudi, koji su se sticajem davnih istorijskih okolnosti našli na svetskoj pozornici, koja im ne pripada. Smrt je prirodan tok događaja, posebno kad neko pređe devedesetu.

Kuda ide demokratija i dokle je došla monarhija

Srećom ne moram da pravim nikakve moralne ustupke – de mortuis nihil nisi bene, tako da će moj jedini doprinos biti iskreno čuđenje zbog sveukupne medijske zainteresovanosti za smrt prestarele britanske kraljice. Monarhija je davno prevaziđena institucija, bez ikakvog stvarnog značaja i uticaja na politički život i međunarodna kretanja. Ova smena na tronu neće doneti nikakve vidne promene.

Ono što je od stvarnog interesa za mene je današnja vest o hapšenju žene sa antimonarhističkim plakatom, ispred škotskog parlamenta. Ovo jeste monarhija, ali je istovremeno i demokratija, u kojoj se demokratskim podrazumeva izražavanje opšteprihvaćenog mišljenja. Kuda ide demokratija i dokle je došla monarhija jeste u ovom trenutku pravo pitanje.

Kraljevski događaji se, na sreću postojeće vlasti, nekako uvek utrkuju po značaju sa državnim problemima i prepliću sa političkim promenama. Uvek postoji razlog da se skrene pažnja sa suštinskih problema, jer se pojavi potreba da se narod ujedini kraljevskim jubilejima, svadbama ili sahranama.

Pukotine kraljevskog integriteta

Uvek me je zabavljalo kad mi naši ljudi, bilo poznanici, bilo prijatelji govore o tome kako kraljica sve drži u svojim rukama – vlast, narod, bivše kolonije… kako pravi značajne ili lukave odluke.

Tu stvarno ne mogu a da se ne nasmejem, jer dok su neki očekivali visprenost koje nije bilo, vremešna starica je samo obavljala uobičajene protokoralne dužnosti, nadajući se, verovatno, da će potomstvo bar pokušati da se ponaša dostojno, poštujući tradiciju i povlašćenu poziciju koja im potpuno nezasluženo pripada.

Ako se išta o vladavini tek preminule kraljice može reći, to je da je bila dugotrajna i u tom smislu neprevaziđena. Nemerljiva istrajnost na tronu, donela joj je ogromnu podršku u narodu, te je tako to verovatno jedino što će se zaista promeniti.

Niko drugi neće imati ni vremena ni mogućnosti da takvo poverenje zasluži. Ko god da kraljicu oplakuje, oplakuje čitavu instituciju čiji je ona bila simbol.

Za očekivati je da će se, već godinama vidne pukotine kraljevskog intergriteta, i u zemlji i na međunarodnoj sceni, sada potpuno razjapiti i urušiti već poljuljani ugled monarhije. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.