Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Novogodišnji Christmas Blues
Evo nas u Novoj godini, još jednom. Nižu se godine, brže nego što bi trebalo, čekaju nas novi događaji sa novim datumima, na koje treba da se naviknemo i koje treba željno da iščekujemo, sa nadom i verom, a izgledno je, kao i prethodnih godina, neće biti velikih promena.
Dovoljno smo ostarili da ne možemo da se obradujemo novim rođendanima, velike prekretnice u životu već smo prešli i sad, za nas, mogu da se raduju naša deca. To je, uostalom, prirodan tok događaja, jer život u tuđini samo kroz porodicu dobija neki smisao. Zbog dece se nekako i držimo ovde, nadajući se da će, kad nama nije, život bar njima okrenuti lepše lice.
Mi, rođaci na privremenom radu, privremeno smo lišeni svih nazovi tradicionalnih ugođaja, koji sa pravom tradicijom imaju sve manje dodira. Mi se lepo telefonski ispozdravljamo i načestitamo, jer sa ostarelom rodbinom, koja ne prihvata prednosti tehnoloških dostignuća, retko na kakav drugi način možemo da komuniciramo.
Ne moramo da budemo deo našeg neizbežnog novogodišnjeg vašarišta, prošaranog zvucima truba i petardi, a nismo primorani ni da beživotno sedimo pred punom trpezom i slušamo još jedno kraljičino obraćanje naciji, sa porukom izgubljenom u monotono reprodukovanom tekstu, zamotanom u pažljivo biranim frazama opskurnog značenja.
Sklona sam da verujem da mom uobičajenom pesimističnom projektovanju stvarnosti neumereno prija količina komotne udaljenosti kako od ovdašnjih tako i od domaćih praznično-porodičnih obaveza. Teror hrane i društvenih igara je po svoj prilici nezamenljiv praznični element u svim kulturama, jer suštinski sve se svodi na obavezno okupljanje oko prepunog stola i kasnije višenedeljno varenje.
Kad se približe božićni praznici skoro da me obraduje to što sam daleko. Nisam prinuđena da se uklapam u obavezna druženja i sasvim sam lepo ostavljena da mirujem u svojoj trajnoj neprilagođenosti. Od naših novokompanovanih zabava sa pucanjem i pevanjem, srećom, na dovoljno sam velikoj udaljenosti, a u ovdašnjim tradicionalnim proslavama ne moram da učestvujem – ‘no funy hats and christmas crackers’, što spada u nezaobilaznu dekoraciju za božićnom trpezom, a uistinu je krajnje neprimereno i groteskno.
Nove praznične rezolucije
Da začinimo kraj novogodišnjim specijalitetom ovih krajeva. Na početku novog postprazničnog perioda, očekuju se, u skladu sa dobrom engleskom tradicijom, nove prazniče rezolucije. Treba se odlučiti čega i kako se odreći ne bi li se uspostavila nova životna ravnoteža.
Tipično je da neposredno posle Nove godine svi sportski centri ovde prosperiraju. Naglo se povećava broj odlučnih vežbača, koji kao i svake godine, samo sada naravno čvršće i odlučnije, iz korena menjaju životne navike. Nije to ni malo jednostavno, ako čovek ne živi bar delimično raskalašno, jer je onda potrebno da u svoju rezoluciju unese i izvesnu dozu inventivnosti.
Gledano realno, određeno životno doba svakako zahteva od razumnog čoveka da izmeni svoje navike – smanji ili čak i potpuno zaboravi alkohol i cigarete, još ukoliko pritom umereno vežba i zdravo se hrani, a ko bi priznao suprotno, mogućnost izbora se naglo sužava, drugim rečima: čega da se odreknete, ako ste život već sveli na nužne potrebe? ♦
PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
