Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Kućna menažerija: Ljubav prema ljubimcima
Kalemegdan (foto: Aleksandra Prhal)
Kalemegdan (foto: Aleksandra Prhal)

Kućna menažerija: Ljubav prema ljubimcima

Ljubav prema ljubimcima: postoji

Dugo sam mislila da se u ovom delu sveta odnos prema životinjama uspostavlja na osnovu (ne)odnosa prema ljudima, to jest: ko nema decu nalazi supstituciju u kućnom ljubimcu prema kome razvija privrženost jednaku, ako ne i veću, nego prema sopstvenom porodu.

Moja je pretpostavka da ljudi iz potrebe da vole i budu voljeni, svoju porodicu, u nedostatku poroda, proširuju ljubimcima, čija je ljubav, za razliku od ljudske, bezuslovna. Najednom, u izglednoj nameri da me demantuju, sve majke sa dvoje/troje dece, koje su do juče, na putu do škole, gurale kolica sa bebama sada na uzici vode kučence.

Iznenada je veliki broj dečjih kolica pred školskim vratima zamenjen istim brojem kučića, rasplakanih jer ostaju privezani za ogradu školskog dvorišta.

Na osnovu primera iz neposredne okoline, rekla bih da majčinska briga i ljubav ponekad, ne ni tako retko, ima potrebu potvrđivanja i dokazivnja kroz odnos uzajamne zavisnosti. Bez vizija i ideala koji se izdižu nad kućom i porodicom, a sa životnim konceptom da nekog nekud vode, kroz život ili tek kroz ulicu, ovakve osobe malu dečju ruku, bez mnogo razmišljanja, zamenjuju malim kućnim ljubimcem, na koga sada usmeravaju svu silu svoje majčinske energije.

A za mamu – mačka

Izbor kućnog ljubimca, podrazumeva se, prema tome, mora da zadovolji kriterijume koji će biti bliski malom detetu, samim tim akvarijumske ribice i ptičice su van razmatranja i one nekako spadaju više u domet muških interesovanja.

Očevi, koji u kući, što zbog posla, što zbog nesnalaženja, po pravilu provode nedovoljno vremena, brigu o porodici stavljaju iza hobija, kojim se bave u vreme vikenda.

Pecanje ili posmatranje ptica, buba i slepih miševa u prirodnim rezervatima se procenjuje kao pametno iskorišćeno slobodno vreme, daleko od porodičnih obaveza, koje oni svesno ili ne, gotovo u potpunosti prepuštaju majkama.

Mačke, koje traže mnogo manje neposredne brige i srećne su ako su udomljene, nisu dovoljno zahtevne i najčešće borave kod majki koje su dovoljno ostarele da budu bake, a kojima zdravstveno stanje ne dozvoljava veliku mobilnost, pa je natezanje uzice i trčkaranje za kučićima isključeno. Ima mačaka i u „mlađim porodicama“, ali one su tada po redosledu druge i ljubav vlasnika, gotovo redovno, dele sa psom.

I lisica i patnja

U Engleskoj, zemlji ekscentrika, život bez četvoronožnog saputnika izaziva veće čuđenje nego život bez dece i porodice. Ukoliko imate krov nad glavom podrazumeva se imate i kućnog ljubimca, pitanje je samo pravog izbora.

Lepo je znati da živimo u odgovornoj državi, koja svoju odgovornost usmerava prema svim svojim članovima, pa na ulicama nema pasa lutalica, niti se mačke povlače po kontejnerima; ljudi čak hrane i lisice, kojih su gradovi sad puni, a vozači su spremni da strpljivo čekaju dok patka prevede pačiće preko ulice.

Sve su to divni gestovi ljubavi prema životinjama; žalosno je samo što nisu jednako usmereni i prema nemoćnim ili starim ljudima, dok su primeri okrutnosti i nebrige prema deci zaprepašćujući.

Gledano iz manje popularnog ugla, ovo je zemlja u kojoj ljudi pate više od životinja. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...