Kuda vode putevi gospodnji…

Putevi gospodnji: Armija Jehovinih svedoka

Kalendarski proleće je još daleko, ali bojažljivo zubato sunce i pljuskovi izmamili su na ulicu kišne gliste, bube, a sa njima i armiju Jehovinih svedoka. Pod pretpostavkom da ovo vreme oko Božića pogoduje duhovnom osvešćivanju, šetaju u grupama razbijenim na udarne jedinice od po dvoje, naoružani nepokolebljivošću i rečitošću istinskih vernika. Sa varkom odnegovanog izgleda običnih trgovačkih putnika, neagresivnog nastupa, odlučno kucaju na svaka vrata.

Dobro istrenirani, razgovor uvek počinju neusiljeno i izokola, sa osvrtom na trenutnu svetsku situaciju i ratove, čemu je, ruku na srce, kumovala upravo religija, ali u to se nikako ne treba upuštati – svaka rasprava na ideološkoj osnovi je unapred izgubljena bitka.

Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da budem arogantna prema nesrećnicima pred mojim vratima, što situaciju dodatno komplikuje, jer jednom otvorena vrata i odsutno klimanje glavom su dovoljno ohrabrenje. Jedini način da budem odlučna, a ne odbojna je da uzvratim tipičnim engleskim osmehom totalne nezainteresovanosti i potpunog sažaljenja, koji sam i nehotično prihvatila tokom godina svakodnevne usiljene komunikacije. U ovakvim prilikama takvo ophodjenje pokazuje upotrebnu vrednost.

Konvertovanje bezbožnika

Religijsko razumevanje sveta se kod Engleza, kao i geografsko, ograničava ne Komonvelt, tako da nikakvi edukativni osvrti na pravoslavlje ne pomažu mnogo. U nedvosmislenoj nameri da konvertuju bezbožnike, uljudno se raspituju jesu li pravoslavci zapravo hrišćani. Najbezbednija taktika je pozvati se na ateizam i poznato komunističko nasledje zemalja istočne Evrope.

Englesko društvo prema grupacijama raznih orijentacija gaji odnos kombinovane ravnodušnosti i iskrene tolerancije, neretko čak i na sopstvenu štetu, pa im niko ne osporava slobodu da po sopstvenoj volji kisnu, mrznu se i uznemiravaju nevernike i ostale nevoljnike. Uvek ima nade da će usamljeni i utučeni odlučiti da pruže šansu religiji.

Gledam dole na njih sa svog prozora, pomalo sažaljivo i pitam se šta ih nagoni na ovo tumaranje, jer spas čovečanstva svakako ne leži u obijanju tuđih pragova. Ove godine, nesumnjivo, nude nam spasenje jer se, ne bez osnova, očekivalo da će doći do opšteg potopa.

Pab ili crkva

Ima, dakle, izvestan broj verskih fanatika koji svoju zabrinutost za čovečanstvo, u nastupu sudnjeg dana, nose umesto krsta od praga do praga, umesto da svoja uverenja lepo neguju u kućnim uslovima i podrazumeva se među istomišljenicima u verskim hramovima, kojih, bar u ovoj zemlji, nije malo.

Svako malo veće mesto u Engleskoj ima gotovo jednak broj pabova i crkava, za šta, realno gledano postoji i izvesno istorijsko opravdanje, jer crkva ima moralnu obavezu prema grešnicima raznih kategorija, a takvi se oduvek, tu se ni danas nije ništa promenilo, okupljaju u ovim „javnim kućama“. Ovo nije pogrešna, ni zlonamerna kategorizacija, već tačan prevod skraćenice PUB, pun naziv – Public House: „A meeting place where people attempt to obtain advanced states of mental incompetence by the repeated consumption of fermented vegetables“ (online Urban dictionary).

Zanimljivost za kraj: Izražena deklinacija u broju hrišćanskih vernika u Engleskoj kulminira u ovogodišnjoj zvaničnoj proceni da će tokom sledećih pedesetak godina, ako ne i pre, anglikanska crkva prestati da postoji. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.