ŠBBKBBGD

ŠBBKBBGD

Jedan od najupečatljivijih motiva u svakom futurističkom filmu ili knjizi koji drži do sebe obavezna je panorama megapolisa budućnosti (ili alternativne realnosti).

Najčešći motivi koji se u takvom prizoru pojavljuju su leteća prevozna sredstva, dirižabli (!?), kvadratni kilometri neona i sumanuto visoke građevine ukrašene skulpturama u najtvrđem socrealističnom stilu. Za metropolise tipa Njujorka ili Tokija, samo je mali korak od onog što su sada ka tim (anti)utopijskim vizijama; najzad, takva mesta sama po sebi raspaljuju maštu. A Beograd? Da li možete da ga zamislite, visokog, velikog… ili bar belog?

Šta bi bilo kada bi Beograd – ŠBBKBBGD – bio građen po idejama nekolicine arhitekata i vajara koji su zamišljali i želeli nešto više za njega možemo videti po planovima i skicama koje su preživele ratove i odbijanja na raznim komisijama a mogu se naći po sve bogatijim monografijama naše prestonice. I još bolje od toga, autori alternativnoistorijskih priča, kao što su romani Gorana Skrobonje „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“, ili moj sopstveni strip album „Družina Dardaneli“ dodatno obogaćuju i u tekstu i ilustraciji još uverljivije oživljavaju taj Beograd kojeg nikad nije bilo.

Olimpijski Beograd

Kako bi Beograd izgledao sa Olimpijskim selom sve sa ogromnim stadionom zbudženim na Kalemegdanu, isprojektovano je još 1940, kada je, u predvečerje rata, jedan Nemac, Verner Marh (inače, saradnik Hitlerovog omiljenog arhitekte Alberta Špera) projektovao planove za kandidaturu za Olimpijadu, 1948. godine.

Olimpijski snovi su vaskrsli 80-ih, sa novim, još megalomanskijim planovima, ali najviše što ćemo postići u ovome je treće mesto u trci za letnje igre 1992. koje su se održale u Barseloni.

Ako začeprkamo još ranije, početak 20-og veka je bio jedan od najinventivnijih perioda u osmišljavanju Beograda kakvog nema niti ga je ikada bilo. Kalemegdan je bio i ostao omiljena meta, pa je na njemu planiran Narodni hram, neka vrsta multipleks muzeja za sve umetnosti, ali i početna stanica vazdušnog tramvaja koji bi prevozio putnike do Gardoša u Zemunu za samo pet minuta!

Mini-Pariz

Beograđani ipak treba najviše da žale za planom francuza Albana Šambona iz 1912. kojim bi Beograd bio pretvoren u mini-Pariz prepun širokih bulevara, pravilnih zrakastih trgova i palata (deo ovoga se može videti na potezu od Železničke stanice do hotela Bristol i Beogradske zadruge, najlepše zgrade u gradu).

Konačno, ko zna da li bi bolje izgledao Brankov most, ako bi na pilonima nosio stubove od sitna 22 metra na čijem vrhu bi se smestili konjanici Car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević a sve u izvedbi Ivana Meštrovića. Zasigurno bi bio upečatljiviji.

Zato, zamišljajmo Beograd baš takvog. I u tu sliku dodajmo sve one građevine uništene tokom tradicionalnih bombardovanja. Pa nek se usudi neko da nam kaže da nije najlepši! ♦

»»»» Pavle Zelić je rođen 1979. godine u Beogradu. Objavio je zbirku SF i horor priča „Poslednja velika avantura“ (Matica srpska, Novi Sad, 2009), scenarista je alternativnoistorijskog strip serijala „Družina Dardaneli” sa crtačem Draganom Paunovićem (prvi album, „Poljubac leptirice” je izdao System comics, 2011), a nedavno je objavio i istorijski triler roman „Peščana hronika” (Laguna, 2013.) o omladinskim radnim akcijama izgradnje Novog Beograda i misteriji koja se tada otkriva i pola veka opseda njegove stanovnike. Ima još koju desetinu priča rasutih po antologijama, časopisima, i novinama u Srbiji i Balkanu, a pisao je (i i dalje ne odustaje) kritike, kolumne i eseje o stripovima, knjigama, filmovima i uopšte, popularnoj kulturi i (naučnoj) fantastici za brojne štampane i online publikacije. Rekao bi nešto duhovito i pametno za kraj, ali mu kao za inat baš sad ništa ne pada na pamet… 😉
Blog „Fantastični Beograd“ predstavljaju (dopunjene i ušminkane) Pavlove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“ kao i potpuno novi SF doživljaji u Beogradu…