Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » More bez ljudi: Elegija engleske obale
Sava (foto: Aleksandra Prhal)
Sava (foto: Aleksandra Prhal)

More bez ljudi: Elegija engleske obale

Kako je tužno englesko more. Ima nekih tuga koje su prihvatljive, dirljivo bolne i u svojoj posebnosti skoro primamljive, poput bivših ljubavi od kojih bole sećanja. Ne treba da postoje, duboko potisnute, skrivene i tužne, a tu su kao podsećanja na bivša vremena.

Sažaljivo puste i prostrane obale severnog mora imaju kolorit bivših ljubavi, modro plave od kiša koje im spiraju obalu, neprekidno mučene vetrom, koji ih ne napušta. Namaknutih oblaka i otežalih ledenih talasa zaglušujućeg zvuka, što se kotrljaju i udaraju u stene, koje sa svakim udarom bivaju sve dublje okrnjene.

Divlja lepota

Obala, spirana talasima, zapravo polako i skoro neprimetno nestaje. Ima neke divlje lepote u svemu tome i sigurnosti koju pruža osama ovakvih obala. Toga nema na tropskim plažama, gde je previše živosti pod blještavim suncem i palmama.

Na vetrometini engleskih plaža nema više ni engleskih turista. Lokalno stanovništvo samo sporadično zaposeda obalu, s nadom da se sunce neće suviše brzo predati i da vetar neće nadjačati. Za lepih sunčanih dana opet je to nekako polovična sreća.

Plaža je rasparčana i omeđena štitnicima od vetra, poput baštenskih ograda. Niču ovi zabrani svuda uokolo kao kakva mala šarena ostrvca, u čijem zaklonu se svi posvećuju svom pikniku. Ovde se na plažu dolazi pod punom opremom, sa kamp stolicama, putnim frižiderima i sportskim rekvizitima, uz nezaobilazan piknik, kao deo svakog dnevnog izleta. Na lepo vreme niko ne računa kao na izvesnost, pa se svaki predugo čekan sunčev zrak koristi bez rezerve.

Nema milosti

More engleskih obala je zahvalno za jedrenje, ali potpuno nemilosrdno prema neiskusnim i nepromišljenim veslačima i kupačima, koji neretko nestaju u hladnim talasima. Samo oni sa dugogodišnjim iskustvom hlađenja u talasima severnog mora usuđuju se da pošto zagaze u vodu i zaplivaju, brčnu se hrabro i izlaze osveženi i očeličeni. Svi mi naviknuti na toplija mora zadovoljni smo ako napunimo džepove školjkama i kamenčićima u ležernoj šetnji pored mora.

Stare luke i primorski gradići su jednako žalosna slika, sa simbolima bivše slave nekadašnje imperije. Oronule viktorijanske zgrade, kao ostarele lepotice sa izbledelim čipkama na urušenim balkonima i ispranim belim fasadama, umorno stoje uz obalu kojoj više ne trebaju.

Kraljevske luke ukrašene dugačkim pirovima i zaboravljenim luna parkovima, davno su napuštene od engleskih porodica, koje su ih zamenile za jeftina španska letovanja, pod čijim jarkim sunce uživaju u udobnosti ležaljki pored hlorisanih bazena, gde uz čips i pivo prže svoja gojazna bezbojna telesa.

Ni uz sve skorašnje napore, engleska obala se ne može vratiti na mapu turističkih destinacija. Žalosna je i tragična degradacija koja prati zaborav nekadašnjih velikih luka i primorskih gradova. Niz dugačke ulice koje silaze ka moru lete na vetru sa kesama, papirima i McDonalds pakovanjima i sudbine starih gradova.

Nepovratno vreme nekadašnje lepote i slave živo je samo u nostalgičim sećanjima posleratnih generacija. Novo vreme nema milosti za antikvarne vrednosti engleske obale. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...