Družim se eto tako sa kompjuterom svakodnevno, lepo se slažemo, ako progovori postaćemo najbolji prijatelji. Kako to često u životu biva, upravo ono što je kod mene izazivalo sumnju i nepoverenje sada me polako preuzima.
U nedostatku neposrednog kontakta i sasvim prirodne potrebe za razgovor i druženje, prihvatam da me ekran obasja svetlošću potpunog razumevanja, da mi odobrava uz uobičajeno kliktanje, da mi pomaže da pamtim ono što zapisujem ili brišem ono od čega ipak odustajem. Jednako dobro, u tišini prihvata sve nagle odluke, bez potrebe za iscrpljujućim raspravama i neubedljivim objašnjenjima.
Nije ovo sasvim naivna, ni ishitrena odluka. Godine usamljenog lutanja kroz život u nedođiji – u prostoru sa imenom, izvan mene, pokazale su da je prijateljstvo ove vrste, poput „susreta treće vrste“, najbezbolnije i najefikasnije.
Sa ostalim tehničkim dodacima savremenom životu ne mogu ni približno tako dobro da se uskladim. Imam čak određenu averziju prema telefonima, od kad su postali mobilni i izgubili svoju osnovnu imanentnu funkciju. Ne sećam se kada sam poslednji put primila pravi telefonski poziv i čisto se začudim kad shvatim da to telefon zaista zvoni. Slanje poruka, tipkanje po minijaturnoj telefonskoj tastaturi me još jače i određenije udaljava od želje da koristim ove svemoguće savremene i pametne predmete portabl komunikacije.
Rupe u TV programu
Veliki ekran naših TV prijemnika je već veoma dugo za mene izvor razočaranja – što više priče sve manje sadržaja, a što više sadržaja sve manje smisla. Osim toga, na gotovo svim engleskim kanalima, sve je više, uz tendenciju nesavladive opsade, prljave intime iz tuđih (jednako) besmislenih života. Meni to ne ide najbolje, nemam poverenja u ljudske sudbine sa prividom iskrenosti, gde se prema producentskim procenama efektne borbe protiv drugih konkurentnih TV kanala dodaju efekti smeha i suza, naizmenično i prema potrebama.
Suprotno većini ljudi sa kojima se susrećem, u tome ne da ne uživam, nego nalazim da je besmisleno da diskutujem, trošim dragocene reči i suvišno vreme na nečije, ma kako realno izrežirane, životne priče. Nisam dobar gledalac, ne mogu da se uživim u njihove unapred planirane nesreće i suzama okupane srećne ishode. Kritična sam postala prema svemu što nude i sad već cinično počinjem da tražim rupe koje zjape i iz dobrih scenarija.
Elektrobrak
Postala sam kao ovo vreme ovde – mutno i neprihvatljivo, pa se bar u englesku scenografiju nekako bolje uklapam, nego u naše sunčane, živopisne slike iz života, mada sam ovde jednako kao i tamo uvek bila izmeštena i neprihvaćena.
Usled dugotrajnog i prenapornog, a trajno bezuspešnog pokušaja pronalaženja neposrednog, živog i istovremeno ohrabrujućeg ljudskog prisustva, odlučila sam se za posrednu, virtualnu, manje zahtevnu komunikaciju sa elektronskom slikom sopstvene intime.
Dosta slično uspešnom braku između potpuno različlitih partnera – kada se savladaju prepreke svakodnevnog razmimoilaženja i prevaziđe prvobitno nerazumevanje, svi jasno izraženi nedostaci prestaju da budu smetnja novostvorenoj zajednici. Najzad, mi delimo toliko toga. ♦
PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.