Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Izlet sa elementima piknika
Aleksandra Rakić - Zemunski kej
Aleksandra Rakić - Zemunski kej

Izlet sa elementima piknika

Baš je čudno da ljudi na život u inostranstvu gledaju kao na produženi izlet sa elementima piknika, a još čudnije koliko je piknik omiljen na uvek vlažnim travnjacima engleskih zelenih parkova.

Piknik je, po svemu, u malome primer engleske široko prisutne neusklađenosti stvarnih mogućnosti i nesrazmerno usmerenih želja, tako tipičnih za monarhiju u kojoj privid blagostanja počiva na bivšem životu. Nije čudno da uredni, retko osunčani parkovi mame šetače i sa malim naznakama lepog vremena; čudno je, pak, da izletnici tako odlučno zaobilaze klupe i stolove u neobjašnjivoj potrebi da prostiru ćebad po travi i jedu sa krila.

Ručak ovde, doduše, uobičajeno i jeste sendvič i sok, što se u piknik varijantu sasvim lepo uklapa, a donekle i olakšava ubiranje hrane iz klečeće pozicije.

Opsednuti sunčanjem i travnjacima

Da je nekog moguće dobro ugostiti bez bogatog stola prepunog pečenja i kolača za nas je gotovo potpuno nepojmljivo. Ovde čak i bake i deke, retkim danima kad im je prepuštena briga o unucima, nude deci izbor nekuvanih jela u vidu slanih i slatkih sendviča, dok se na obavezno pečenje nedeljom odlazi u pub, a ne kod roditelja.

Odlazak u prirodu, sa obaveznim piknikom na travi nije samo deo navika zaostalih iz nekih davnih vremena, već postaje sastavni deo neumornog pregalaštva čitave nacije da se do dobrog zdravlja i još boljeg izgleda stigne sigurnim utabanim putem, jer prečice često vode do stranputice.

Oduvek su Englezi patili od opsednutosti sunčanjem i travnjacima, pa se razmile po njima, kad ima sunca, upijajući toplotu kao gušteri, sa svojim sendvičima u rukama.

Kad se sunce pomoli gradski parkovi su prepuni vrednih službenika, koji svoju pauzu za ručak, u zavisnosti od individualnih stremljenja, koriste da jedu ili vežbaju u prirodi. Što viša temperatura to veća razgolićenost po parkovima, gde se u letnjim mesecima mogu videti i devojke u kupaćim kostimima.

Socrealistička stvarnost

U poslednje vreme zdrav život propagira se svuda, a osvešćivanje nacije o pravilnoj ishrani kreće se jednako u svim smerovima. Iako je ovo zemlja u kojoj se insistira na ličnim slobodama, škola kao vaspitna ustanova preuzima na sebe deo odgovornosti roditelja, jer dobrobit dece je zajednička briga.

U školskoj trpezariji se u vreme ručka, sa prividom stvarne brige, deci zaviruje u kutije sa hranom i uz oštar prekor oduzimaju zabranjene poslastice. Učenici se dobrovoljno, bez prisile i sami uključuju u akciju identifikovanja nedozvoljenih namirnica – prijavljuju čokoladice i bombonice, zapakovane u torbama svojih vršnjaka ili sokove, ako se kojim slučajem nađu među obaveznim bočicama za vodu.

Verujem da ovo potpuno liči na priču pozajmljenu iz socrealističke stvarnosti, ali jeste realnost engleskih žalosnih pokušaja da se na sve načine stane na put gojaznosti.

Pošto je ovo društvo u kome se pokornost građana postiže isključivo kaznama i taksama, najnoviji korak vlade, u borbi za opšte dobro, najavljeno je povećanje takse na šećer. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...