Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Pozorište: predstave na sceni i van scene
Foto: Aleksandra Prhal
Foto: Aleksandra Prhal

Pozorište: predstave na sceni i van scene

Pozorište ima neotuđivu magiju obmane, omogućava iskorak iz života. Moguće je da odlaskom u pozorište ishranjujem svoju podsvesnu težnju da se izmestim iz sadašnjosti i udaljim od stvarnosti.

Jedno je sigurno, to je jedno od ovozemaljskih uživanja kojih ne želim i na sreću ne moram da se lišim ni ovde, daleko od Narodnog pozorišta u Beogradu, gde sam, tokom prvih školskih poseta, ostala trajno zadivljena baletskim predstavama.

U svetu iz koga dolazim, sa još nedovoljno razvijenim, žalosno balkanskim kulturnim potrebama, odlazak u pozorište podrazumeva osećaj posebnosti, neke vrste vantelesnog luksuza. Iščekivanje pre podizanja zavese ulepšava ne samo teatarsko veče, nego čitav dan koji je teatru posvećen. Sveukupnom posebnošću, iskustvo koje pozorišna scena pruža ne da se uporediti sa odlaskom u bioskop, ni kad je opremljen najnovijom 3D tehnologijom.

Englezi vole svoja pozorišta i čuvaju ih, u skladu sa tradicijom, u raznim odborima i udruženjima. Pozorišne zgrade, scenografije, repertoare… repariraju, doteruju i šminkaju, sve dok se od starosti i dotrajalosti ne uruše, vapeći za obnovom.

Piknik u pozorištu

Pozorišni duh istrajava, u gotovo neizmenjenom obliku, još od elizabetanskih vremena, kada je poseta pozorištu bila celodnevni događaj, sa karakteristikama opštenarodne ulične zabave. Danas, kao i pre petsto godina, Englezi u pozorišta odlaze očekujući potpuno uživanje, trudeći se da jednako zadovolje sva čula.

Veličina torbi sa zapakovanom hranom, koje se odlažu pored sedišta, tek malo zaostaje za piknik korpama, a odmah posle pronalaženja mesta počinje raspakivanje hrane i pića i raspodela grickalica. Niko više nikud ne kreće bez nekakve kese od celofana, na nesreću nas koji nismo u svim životnim okolnostima za hranu jednako zainteresovani, pa dopuštamo da creva miruju dok ostala čula uživaju.

Kako god dobrim govornim aparatima da su glumci obdareni, uz to naoružani i zanatskim sposobnostima nadglasavanja kašljanja, kijanja i domunđavanja iz publike, još se niko nije specijalizovao za neutralisanje šuškanja i krckanja.

Komfor koji nude pozorišna sedišta je ništa manje važna komponenta opšteg ugođaja. Prosečan Englez od pozorišnog „smeštaja“ očekuje da pruži udobnost kućnog troseda, te se svi, kao kod kuće, odmah lepo zavale, poskidaju cipele i dignu noge, doduše ne baš zavrat onom ispred sebe, mada upražnjeno sedište ne služi nikad za odlaganje jakni, one se razbacuju po podu, koji tako zamenjuje nepostojeću garderobu.

Teatar otvorenih kulisa

Pozorište je ovde popularan oblik zabave. Nezavisno od žanra, tragičan element svakog scenskog izvođenja, jesu uzvici odobravanja ili negodovanja, kojima je publika naviknuta da se oglašava na „panto“ performansu, što je samo ovde prisutan oblik teatarske travestije poznatih bajkovitih sadržaja.

Obavezni interval, pak, svaku predstavu proširuje neočekivanim tragikomičnim sadržajem. Kako tradicija nalaže, tom prilikom se stoji u redu za sladoled ili u onom za toalet, te se može sagledati sva suština engleske stilsko-estetske problematike.

U pažljivo odabranoj garderobi, sa željom da izgledaju neobavezno doterani, muškarci najčešće odaju utisak slučajno zalutalih, s ulice svraćenih prolaznika. Dame, pak, u nesavladivoj želji da isprate poslednje modne trendove, a sa izraženo nekritičnim odnosom prema sopstvenim, u Evropi najpozamašnijim oblinama, dolaze neprimereno utegnute, na visokim potpeticama.

Čitava ova zemlja je kao teatar otvorenih kulisa. Privid sreće i blagostanja održava se poduprt sa svih strana, sa opasnošću da će se urušiti i otkriti stvarni haos iza paravana. Svoj doprinos ovoj obmani daje svako na svoj način, neki ispred, neki iza reflektora, sa velikim brojem onih iza scene, koji se ne vide, čiji je život posvećen dizanju zavese i ulepšavanju slike što izvire iz mraka. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...