Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Dva poteza – i gotovo!
Promena pola kao tehnika osvojena je u BG klinikama, uobičajena na političkoj sceni i u cuger turnirima na haubama parkiranih automobila i na Kalemegdanu…
Promena pola odavno je osvojena u hirurškim salama prestonice. Iz Evrope, Amerike, pa čak i iz Tajlanda dolaze pacijenti da se na ovdašnjim klinikama seksualno „okrenu” za 180 stepeni.
Muškarci postaju žene u dva laka koraka: prvo kratkim potezom skalpela sleva nadesno, a potom nešto dužim, uspravnim dubljim rezom. Žene, takođe – doduše malčice kompleksnijim zahvatom plastičara – stiču tradicionalno muške atribute.
Ovo – ono, tamo – vamo…
I u politici promena pola je sve češća. I to bez upotrebe sečiva, silikona i tradicije! Oni sa krajnje desnice dok trepneš postadoše nazovi demokrate. Levičari – malo desničari, malo demokrate! A demokrate, proverene u onolikim građanskim šetnjama, u svoje društvo primali su i jedne i druge nekadašnje ljute protivnike, i sad – gde su?!
U njihovom srcu ima mesta za sve – lepše je zajedno, kolektivno, grupno… Zamutilo se na političkoj sceni, ne zna se ko ima prednje, a ko namere zadnje. Neupućeni TV gledalac skupštinskog prenosa, mada ušuškan u toplini doma svog, ne sme da se sagne po sapun ako mu kojim slučajem ispadne dok se tušira u pauzi zasedanja. Stići će ga, na daljinu!
U slučaju da prenose ne gleda, ili se ne tušira, svejedno će ga opet stići, kad-tad, najkasnije na izborima dok bude zaokruživao neki od rednih brojeva. Jer zaokruživanje „svojih” nije garancija da u odnosima neće biti i „njihovih”, nekog trećeg, četvrtog, petog… Politika zato i nije za obične ljude. Zato obični ljudi igraju – šah!
Pešak je mrtav! Živela dama!
U šahu je promena pola tako priželjkivana, jasna i uobičajena stvar. „Ajde, mali, bićeš dama”, svake nedelje od jutra do kasne večeri čujem kibicere koji raspiruju rat na 64 polja u dvorištu, na haubi parkiranog automobila.
To je jedini rat u kome i pored nebrojeno žrtava nikom ne fali dlaka s glave. Jedini rat u kome se radujemo lepoti izgaranja pešaka u topovskoj vatri. Jedini rat u kome kralj i sam padne pošto izgubi vojsku. Ne izvlači se, ne prenemaže i ne folira, već prihvati odgovornost i lupi krunom o polje smrti na kom je dotle pravio zulum.
„Daću ti topa fore i tući te tablom”, rekao sam komšiji Laziću ređajući figure. Veknu hleba koju je još jutros kupio familiji za doručak već je spljeskao pod miškom. Zgromio sam ga na brzaka, u minijaturi, i tako učinio dva dobra dela: oslobodio sam željeno mesto sledećem kibiceru, a Lazići su dobili lepinju, makar za ručak. ♦
Pročitajte i druge priče Darka Kalezića!
»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.
Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…
