Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Starinari i kolekcionari
Kolekcionari
Kolekcionari

Starinari i kolekcionari

Kolekcionari – strasni ili bolesni?

Ljudi žive okruženi stvarima, pate za onim što su izgubili ili zbog onoga što još nisu stekli. Nekima je to pasija, nekima bolesna opsesija, za englesko društvo, međutim, može se reći da je u celini društvo pasioniranih skupljača.

Englezi kao da kolektivno pate od opsesije sakupljanja svega i svačega. Brojne televizijske emisije posvećene antikvitetima uveravaju gledaoce da je njihova pasija isplativa i zaista, sa nevericom moram da primetim da se može zaraditi malo bogatstvo na najneverovatnijim skupinama još neverovatnijeg izbora objekata.

Po svoj prilici, sve ono čime se ljudi ovde bave, čak i iz hobija, nikad ne mora biti samo prazna zanimacija, uvek se na neki način može ostvariti zarada. Ne čudi zato što ljudi na aukcije donose najrazličitije stvari, od najsitnijih ukrasa i nakita do delova nameštaja ili kamina i opet je prosto neverovatno na čemu se sve može zaraditi.

Slike engleskih pejzaža, sa pastoralnim prizorima, čak i portreti rasnih pasa izvučeni iz zaborava, sa prašnjavih tavana, mogu vlasniku doneti neočekivano veliku zaradu, ali začudo, na aukcijama mnogo bolje prolaze kolekcije plišanih igračaka ili keramičkih ukrasnih predmeta.

Ovde se iz kuća retko kad šta izbacuje. Englezi imaju tradiciju čuvanja na svim nivoima, a to nekad ume da pređe granicu dobrog ukusa, jer retko su predmeti sačuvani u kućnim uslovima muzejski primerci, vredni divljenja. Nije ovo, kako bi se očekivalo, samo karakteristika stare populacije, nego je tipično za gotovo sve pripadnike društva, čak i deca gomilaju igračke pod izgovorom da pripadaju određenim retkim serijama, najzad nikad se ne zna…

Život sa uspomenama – život od uspomena

Samo sa velikom mukom ljudi se oslobađaju antikvarne prošlosti iz svojih domova, a i tad zarad viših ciljeva. Većina svoju pasiju mora da prilagodi skučenim prostorima gusto nanizanih viktorijanskih kuća „two up two down“ tipa, jer samo privilegovani žive u dovoljno prostranim starim kućama, koje čak i kad iznutra pate od natrpavanja, uspevaju da to sakriju spolja dostojanstvenim držanjem.

Poseta tipičnom engleskom domu daleko je od prijatnog iskustva, jer čak i oni koji ne pate od klaustrofobije u ovim zbijenim prostorima se osećaju pritisnuti sa svih strana mnoštvom predmeta i boja. Sve police, stari klaviri, niše u prozorima i zidovima ispunjene su nebrojenim fotografijama bližih i daljih članova porodice, keramičkim figuricama i vazama raznih veličina i boja.

Dok su pravi kolekcionari svesni potencijalnih vrednosti svojih kolekcija, svi ostali, a to je velika većina, sakupljaju iz proste potrebe da životni prostor ispune nečim, ne uvek ni sopstvenim uspomenama.

Skupljači i starinari se svojim kolekcijama štite od zaborava. Svi smo mi, zapravo kolekcionari – živimo sa uspomenama ili je možda ispravnije reći da živimo od uspomena. Ipak, neka od najdražih sećanja i nemaju opipljivu vrednost i nikada se ne mogu naći na policama među zaboravljenim uspomenama iz banja, niti skupljaju prašinu sa minijaturnim maketama Ajfelovog tornja i Big Bena.

Za neka draga lica i događaje nekad nemamo ni slike ni ramove, nego ih gomilamo bez reda po zidovima uspomena.

Neobazrivo se odnosimo upravo prema onim delićima mozaika koji grade sećanja i ostaju potpuno nepovratno da žive sa nama. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...