Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Harvest festival: Ko seje a ko žanje
Kakav smo mi komotan život uživali...
Kakav smo mi komotan život uživali...

Harvest festival: Ko seje a ko žanje

S jeseni svake godine proslavlja se po Engleskoj, verovatno iz paganskih vremena zaostao, Harvest Festival.

Obeleža se praznik žetve u okvirima malih zajednica, kakve su one školske ili crkvene, a kao i sve slične manifestacije podrazumeva donacije. U takvim prilikama se računa na humanost ili bar na nelagodnost koja čoveka natera da bude darežljiv, jer se svi trude da pokažu svoje veliko srce, iako ga zaista nemaju.

Potrošačko društvo razvija u ljudima iracionalne potrebe, te oni, okrenuti isključivo sebi, za ostatak sveta nemaju ni snage ni vremena. Zato, pretpostavljam, postoje brojne akcije prikupljanja pomoći, koje najčešće crkva inicira, kako bi bar u tim prilikama prodrla do svesti grešnika i opomenula ih na radost davanja.

Sedim tako u crkvi…

Ne zameram crkvi, smeta mi što ne postoji pretpostavka da i među nevernicima ima humanih pojedinaca, kojima nažalost ne preostaje druga neka neideološka institucija, nego su prinuđeni da se svi, s darovima u rukama, kreću iz škola, jer deca ne smeju biti zaboravljena, ka hrišćanskim hramovima.

Bez naročitog entuzijazma sedim tako u crkvi – mi iz bivšeg socijalizma nismo razvili naviku da pažljivo pratimo propovedi onih kojima je predanost božjoj kući obezbedila izobilje koje svakom prosečnom verniku manjka.

Sedim i slušam decu kako se trude visoko podignutim ručicama da daju svoj doprinos ovogodišnjoj proslavi i pametno odgovaraju na tendenciozna pitanja govornika i zatim se naglo osvestim.

Da li je moguće da u zemlji koja je jedna od najjačih ekonomija sveta ima tako mnogo ljudi koje je nevolja naterala da se hrane u prihvatnim centrima?! Ova zajednica, veličine jednog manjeg grada je prošle godine nahranila desetine hiljada ljudi… to je za ne verovati!

Neshvatljivo je zaista nama koji dolazimo iz svih tih bivših zemalja istočne Evrope, da u zapadno-evropskim visoko razvijenim ekonomijama ima hiljade i hiljade ljudi koji su na ivici preživljavanja, ispod svih društvenih kategorija. To nisu više samo oni nesrećnici bez krova nad glavom, nego ih ima i koji rade, a ne mogu da se prehrane, nemaju čime decu da obraduju, nego dolaze kući praznih ruku i stegnutog srca.

Nikad gladni!

Živela sam u ubeđenju da su to priče koje pripadaju nekim davnim istorijskim vremenima od pre velikih svetskih ratova, da su tad samo deca išla bosa i bez kore hleba u rukama.

Kakav smo mi komotan život uživali, dragi moji bivši sunarodnici – kod nas su svi bili odeveni i obuveni i nikad gladni. Ono jest, patili jesmo za luksuznim stvarima, po koje su oni srećniji među nama išli do Trsta ili Beča, a neke je obilato opskrbljivala rodbina na privremenom radu u istim tim zapadnim zemljama.

Ipak, u to vreme naše patnje za igračkama zapadnoevropskog kapitalizma, deca su ovde, u vreme naših bezbrižnih jugoslovenskih detinjstava, odlazila u školu gladna i bez cipela, a školsku uniformu, za koju se od usta odvajalo, nosili su ponosni na putu prema budućnosti koja će im pružiti više od onoga što su roditelji ikada mogli da im obezbede.

Sve dok im i to nisu oduzeli. Sad uniformu svi mogu da kupe, ali im se pravo na znanje polako oduzima, jer kako su počeli da preuzimaju mesta aristokratskim sinovima vrata najboljih škola za njih su se ponovo zatvorila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.