Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Šta nam svira radio
Radio
Radio

Šta nam svira radio

Radio volim i slušam radio, sad više nego ikad, ne zato što je portabl i svuda ga nosim, nego što ga svuda imam, u po jednom primerku.

Jedan je eto i u kuhinji… usamljena domaćica ima mnogo veće brige od nezgotovljenog ručka. Zaista, uz radio nisi usamljen(a), kao da imaš s kim da popričaš i misli podeliš, iako ništa ne izgovaraš. Lepo je to imati prijatelja u maloj kutiji koja svira.

Televizija je nekako najdepresivniji medij – ne da ti da se osećaš dobro ili zbog stalnih izveštaja o ratovima i bolestima ili zbog nebuloznih šuo programa. I kao da nema dosta krvi i nasilja, ovde već duže vreme postoji trend forenzičkih serija. Ko zna, možda je to radikalna ideja za borbu protiv gojaznosti, jer se u Engleskoj jede isključivo ispred televizora.

Verujem da se kroz televizijski program ogleda nacionalno biće jednog naroda iliti njegova podsvesna suštinska stremljenja. Suština se u slučaju naših svih televizija svodi na triviju i besmisao nikad okončane proslave ispraćaja u vojsku – kukanje, zapevanje, psovanje, pucanje… i sve uz muzičku pratnju.

U Britaniji ta je suština svedena na gvirenje kroz špijunku u privid nečije stvarnosti. Svaka televizija ima nekoliko svojih varijacija na istu temu snalaženja u vremenu i prostoru, katkad uz određenu profesionalnu odrednicu, a ponekad bez ikakvih odrednica, samo sa idejom da se brine tuđa briga, a na svoju potpuno zaboravi.

Radio – ideja koja živi

Elem, radio nas štiti od sveprisutnog egzibicionizma, primoravajući nas da, bez potrebe gledanja, koristimo neka druga čula i okrenemo se sopstvenim mislima.

I bilo bi tako zaista i ovde da u Engleskoj i radio nije, kao i sve drugo, deo učmalih neangažujućih svakodnevnih aktivnosti. Uz bojazan da se ne istupi iz socijalno strukturisanih okvira sve se nažalost zaparložilo.

Radio stanice, sa izuzetkom informativnih, gde ne može da se odvija sve po inerciji, ničim program ne osvežavaju. Rekla bih da je to deo engleske kulture robovanja navikama, gde svi žive u ustaljenim svakodnevnim rutinama, sa strahom od mogućih promena.

Kao što svakog dana u isto vreme izlaze u šetnju sa kućnim ljubimcima, kojom prilikom sreću iste ljude, kojima se na isti način osmehuju, a zatim u isto vreme i na isti način više puta dnevno ispijaju čaj, tako očekuju da na omiljenoj radio frekvenciji, u isto doba dana čuju iste muzičke numere, uz uvek prepoznatljive glasove i komentare.

Nekad sam uživala slušajući večernje i noćne programe naših radio stanica. Ne znam koliko je entuzijazma tim ljudima iz mraka još ostalo u našem sveopštem mraku, ali sam živela u ubeđenju da radio okuplja zaljubljenike u ton bez svetla i druženje bez dodira – posebnu kategoriju posvećenika nikad dovoljno nagradjenih, moralno ni novčano.

Ovde se, pak, svi prilično lepo nagrađuju za oprobane metode podilaženja slušaocima na mesto kreativnog pristupa. Ni to verovatno nema izvor u stvarnoj nameri za bilo čiju štetu, nego je sastavni deo nacionalne ukalupljenosti u rutinu. Radio je ideja koja živi.

Tužno je da ne postoji prilika u kojoj se muzički istražuje, nego se svemu pristupa utvrđenim skalama odrađivanja, čak i kad se slušaoci javljaju sa željama i pozdravima (ovde to srećom nikad nije povodom odlaska u vojsku). Dan sa ispunjenim očekivanjima je dan bez promena, sa istom rutinom i na istim frekvencijama. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.