Nanny State – čime se bavi brižna država

Imaju Englezi jedan odličan izraz za brižnu državu opuštenih građana – „Nanny state“. Nema bolje odrednice koja ukazuje na odnos roditeljski brižne države prema njenim infantilnim građanima.

Nije šala, kad društvo organizaciono tako uznapreduje da se na lične probleme gleda kao na kolektivne, onda je i briga obimom kolektivna.

Engleska vlada se prema svojim sugrađanima ponaša kao prema nedoraslim tinejdžerima, koji nisu dovoljno odgovorni da vode računa o sopstvenim potrebama i u stanju su da džeparac spućkaju bez razmišljanja, a zatim se, u svom nezadovoljstvu, nedoraslo žale zbog sume koja im je odobrena.

Nije njihova krivica što su u novčanom problemu – dato im je da troše ono što ne mogu da vrate i to pod uslovima nekadašnjih lihvarskih krvopija. Samo u tom vremenu surovog kapitalizma neplatiše su redovno završavale na ulici, a danas se očekuje da država brine o njima. To se u sadašnjem liberalno razvijenom konzumentskom svetu zove briga o ljudima.

Konzumenti pomerene svesti

Ti ljudi, međutim, nisu naučeni da podvuku crtu ispod neophodnih troškova i tako suze obim fiktivnih potreba. Nije neophodna ekonomska ekspertiza da se uvidi cifarni problem između prihoda i rashoda. Odasvud sugerisana potreba potrošnje ima za posledicu masovnu neobjektivnost i pomerenu svest konzumenata.

Ne spada u standardne troškove duvanisanje i druženje u pabu uz piće, kao što je potpuno jasno da se lepo, ako ne i zdravije, raste i bez novih video igara i mobilnih telefona, ali ne i bez neophodnih dnevnih obroka. U svesti prosečnog Engleza ovakvi očigledni primeri nerazumnog i neodgovornog ponašanja ne samo da nisu retkost, nego su od skora i redovna pojava.

Daleko od toga da zagovaram progon nesrećnika, ali ne mogu ni da saosećam sa nedoraslim ponašanjem u svetu prividnih potreba. Kad potrošačka svest uzme maha, pa se razgrana po svim vijugama moždanog sistema i oduzme moć inteligentnog razmišljanja onda, bez obzira na kupovnu moć, više nema kraja željama, pa spisak neophodnih namirnica sve više liči na listu želja za Deda Mraza.

Problem odgovornosti

Sadašnja situacija sa dugovanjima, po glavi britanskog stanovnika, pokazuje da je surova istina daleko od želja nerealnih konzumenata. Kod previše brige i saveta raste i razvija se društvo neodgovornih pojedinaca.

Kao problem deteta koje nikako da se osamostali i napusti roditeljsku kuću i uvek traži više nego što zaslužuje. Međutim, kao u vaspitnom sistemu bilo kog formata, autoriteti su ti koji su odgovorni za ponašanje vaspitanika. U neodgovornoj državi žive neodgovorni građani.

Ironija postaje još veća kad građanstvo, koje grca pod dugovima sa astronomskim ciframa neplaćenih računa, za situaciju u kojoj se našlo okrivljuje kreditne fondove i banke, koji – činjenica je – snose krivicu za orobljavanje sopstvenog naroda, ali tim pre – kud taj narod hrli vezanih očiju ako ne u provaliju?

Upoznajte se sa kapitalizmom da biste ga što više mrzeli! Sistem stoji na kljakavim nogama i ne bi ni funkcionisao da nije razvijenog kreditnog lanca – uzajmljuje se svima, jer bez kredita ljudi bi bili bez lepih kuća, novih automobila i godišnjih odmora. Problem je što se granice mogućnosti premašuju neumereno i često, a odgovornost ne može da se uspostavi ni na kontrolnim nivoima.

Sve ide u krug. Nezajažljivost postaje nezaustavljiva.