Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Naravno, imigranti su krivi za sve! U svim engleskim zabitima, mnogo više nego u velikim gradovima, politika se bavi opstankom starosedelaca, čija se ugroženost dovodi u direktnu uzročno-posledičnu vezu sa brojem neevropskih doseljenika.
Situacija je izvesno u nekim američko-australijskim kontekstima drugačija, tamo su konačno svi, tačnije svi beli ljudi, odnekud doseljeni i međusobno se razlikuju samo po broju predaka koji ih udaljava od onog prvog doseljenika.
Engleska je, pak, zemlja u kojoj se osećaj dominacije i superiornosti u odnosu na sve doseljene ili udaljene narode vekovima nasleđuje s kolena na koleno i brižljivo neguje još od kolonijalnih vremena.
Te tako, kad se približe lokalni izbori, svima su prva briga oni koji su ovde stigli nepozvani da grade, zidaju ili kopaju. Došljaci naoružani ogoljenom nadom, svojim prisustvom ugrožavaju izbledelu strukturu engleskih naselja. Urbani planovi isključuju priliv novih stanara, došljaci remete izgled engleskih pejzaža.
Naši i njihovi
Najpopularniji oblik borbe sa nerešivim problemima je kroz dobro oprobanu metodu pronalaženja krivaca među „stranim faktorima“. Iako je ovo terminologija poznata iz nekih davnih, ne još zaboravljenih vremena, nije na odmet da ih se prisetimo i terminologiju ponovo uspostavimo.
Vremena su takva da se nekadašnji rečnik sasvim dobro uklapa, a dobro je poslužio ne samo u „onim“ vremenima i represivnim sistemima, nego odgovara karakteristikama i ovih kvazi demokratskih uređenja.
Kad se bolje pogleda nije to nikakva nova moda. Istorija nas uči da je najefikasniji vid borbe sa nesrećom – unesrećenje drugih. Čim stvari postanu nerešive treba okriviti „njihove“, da zaštitimo „naše“. Uspeh propagande je izvesno pozitivan kad se krivica svaljuje na došljake, koji se getoiziraju i sami, bez prisile, a pristaju da rade za minimalne naknade i najgore poslove.
Pristankom na loše životne uslove otvaraju mogućnost osude. Svima bi bilo bolje, eh, samo da je manje ovih koji gledaju da tek nekako prežive. Kad ne bi bilo „njihovih“ bilo bi bolje za „naše“, kojima bi se iznenada ukazale neostvarene pozicije, koji bi najednom dobili ključeve i otvorili vrata za bolje standarde.
Loša razmena
Ako već ništa ne može da se izmeni i popravi, onda treba naći krivca i javno ga osuditi. Kad ničeg drugog nema mržnje uvek ima dovoljno.
Najlakše je naći krivce odonuda, izvan uskog kruga sopstvenih sitnih života, tako se tuđa nesreća odmah nađe na izvoru nečije sreće. Ljudi su u većini uvek skloni da se ovakvom razmišljanju priklone. Kinjiti druge je daleko uspešnija zabava od samooptuživanja ili samosažaljenja.
Da li ova psihološka igra optuživanja ide u nedogled? Pitam se šta preostaje onima koji bi zaista trebalo da su krivi? Koga nesrećni imigranti da optuže za svoje nedaće? Od krivice na može da se pobegne, ona se useljava među ljude i uzrok je patnje onih koji su osuđeni na lutanje.
Nisu svi, doduše, sasvim bezazleno to prihvatili, neki su svojevoljno odlučili da se isele, odsele, izbegnu… odagnaju usud imena i porekla.
Ko je imigrant? Onaj kome lutrija rođenja nije bila naklonjena, pa menja ono što nije mogao da bira – puno sunca za više hleba, dobru klimu za bolji smeštaj…
U toj razmeni, bez izgleda da svoje nade stavi pod krov nekih trajnih uspeha, imigrant je uvek na gubitku. Kao stranac taj je večiti krivac. ♦
SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
