Kakva starost nas očekuje

E, šta ti je čovek?! Posle svega, šaka ničega. Posle svih želja, snova, planova… sve pameti i sve lepote… dođe starost, ostane čovek sam, jadan i nikakav.

Šta god mislili, to nam je sudbina i jedina izvesnost, koju ni ne želimo, kojoj ne moramo ni da se nadamo, koju nećemo da čekamo i koja nas neumitno stiže.

Samo je smrt nezaustavljiva

Nekom pre nekom kasnije ta izvesnost postane jasna i šta je tu je, čovek se nadje u situaciji da ne može da bira.

U ovozemaljskim životima smrt je sve prisutnija – mnogo nas ima da ostarimo, a starimo polako i umiremo sporo. Medicina je toliko napredovala da čovek, ako se malo pričuva, može da očekuje duboku starost bez problema. Menjaju hirurzi sad razne delove tela i ako se čovek mane loših navika nada se da će pod stare dane naći mir i sreću kojoj teži celog života.

Starost pak nije lagodna, nego postaje sve duža i teža. Malo je, nažalost, onih koji dočekaju starost sa televizijskih reklama, koji posle svega proživljenog imaju mir udobnih fotelja, okruženi porodicom i prijateljima. Kad ostari, čovek sam sebe u sreći ometa, pokušavajući da natera telo da prati volju nekog mnogo mlađeg moždanog sistema.

Izvesnost staračkog doma

Zemlje razvijenog sveta počinju da liče na svojevrsne uređene staračke domove otvorenog tipa, za doživotnu internaciju nemoćnog stanovništa, koje brojem daleko premašuje mlade, zdrave i moćne.

S koliko god da se negodovanja gleda na stalni priliv neuglednih, ali evidentno mladih i sposobnih pridošlica iz trećeg sveta, sudbina zapadne civilizacije je, sasvim izvesno, u uvozu radne snage. Neko, na kraju krajeva, mora da radi i vodi brigu o onima koji se smrti približavaju, pa ma i iz daleka.

U našim zaostalim patrijarhalnim kulturama kulučenje nad starima i bolesnima je isključivo ženska obaveza. Sirote žene, majke i domaćice, bar jednom u životu, moraju da preuzmu na sebe i posao neplaćene brige o starim i nemoćnim roditeljima – svojim, ako imaju sreće, da ne moraju da čiste, peru, podižu i hrane svekrve i svekre

Tužna starost ili tužna sahrana

Ovamo, u nekim drugačijim civilizacijama, koje za razliku od naše, sebi mogu da priušte posvećenost umirućima, starački dom nije najteža sramota, niti luksuz koji obične porodice sebi ne mogu da priušte, ali ga se unapred stide.

Razmatraju se ovde sasvim ozbiljno mogućnosti da ono što treba da se zove nečiji „dom“, to stvarno i bude. Pametnom čoveku to je podstrek i razlog više da se posveti sopstvenim životnim planovima.

Svako mora da nađe neki smisao, bez obzira na to koliko mu je ovozemaljskog vremena preostalo. Niko, pa ni star i nemoćan, ne može da živi ako ne istrajava sa nekakvim ciljem, ne živi nekakvu ideju, ako nema svoj cvet ili zlatnu ribicu.

Dok kod nas jadna i tužna starost prethodi velikim i bogatim sahranama, gde se ne štedi ni na novcu, ni na tugovankama, u Engleskoj se ljudi za smrt pripremaju ozbiljno, unapred, ne žaleći truda i vremena.

Možda je to stoga što je sahrana u nas mnogo ozbiljnija priredba, od veoma velikog lokalnog socijalnog značaja. Kod Engleza sahrana je sasvim privatna ceremonija, bez i trunke egzibicionizma, koji karakteriše sva naša masovna narodska okupljanja. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.