Ne guraj nos tamo gde mu nije mesto

Čvrsto sam ubeđena da se kod nas balkanskih naroda ljudi mnogo više bave tuđim životima nego što to čine ovde u hladnim evropskim zemljama.

Ne bih rekla da to ima ikakve veze sa klimatskim uslovima, ali je simptomatično. Što ih više sunce greje to su ljudi raspojasaniji i familijarniji. Niko se kod nas ne libi toga da drugima soli pamet, iako se o osoljenosti sopstvene pameti nikad ozbiljno ne zapita.

Ne pristoji petljati se u život ljudima sa kojima ne deliš ništa, sem retkih rodbinskih posela. To dakako ne smeta da se, u razmeni plezanterija, podele i saveti o sklapanju braka i odgajanju dece.

Kombinaciji dragocenih iskustava i iskrenih želja, kojima svoje i još češće tuđe potomke stavljaju na put ispravnih životnih odluka, teško je stati na kraj.

Kod već oformljenih porodica dobronamerni saveti uglavnom prate liniju dečjeg odrastanja: kako da se skinu pelene, ostave cuce, brzo prohoda ili dobro jede.

Sve sa najboljim namerama

Omiljen hobi širih porodičnih krugova kod naših naroda i narodnosti je petljanje u rodbinske bračne i porodične odnose.

Ova u nas odomaćena pojava, poznata kao provodadžisanje, kod Engleza je nezamisliva nepristojnost, zato joj i ime nedostaje.

Niko se ovde, čak ni kroz šalu, pa ni prijateljski, ni na porodičnim slavljima, neće usuditi da potegne pitanje čije je vreme za brak i porodicu već došlo, a čije, ne daj bože, odavno prošlo. Ljudi ovde, ne retko, žive i u vanbračnim zajednicama i to im ne smeta da osnuju porodicu, a ima i takvih koji odluku da žive bez potomstva nikome ne pravdaju, iako za osnivanje porodice možda nemaju nikakvih stvarnih prepreka.

Brak i porodica, suprotno balkanskim shvatanjima, nije jedini izvor srećnog i ispunjenog života. Ni takozvani baka-deka servis se ovde nikako ne podrazumeva.

Dok engleski roditelji roditelja drže do nezavisnosti i viđaju se sa decom o praznicima i rođendanima, kod nas roditelji svakodnevne obaveze uvek usklađuju sa nikad zanemarenim mogućnostima staramajki da skuvaju, iz škole sačekaju ili noću kraj uzglavlja deci dežuraju.

Stil života je, dakako, diktiran uslovima, a ne samo željama, no iako znam da ću posle ovoga biti otvorena meta brižnih roditelja, tvrdim da u ovakvoj podeli obaveza ima mnogo nesagledivih posledica.

Kako se vaspitava dete

U Britaniji, mora se priznati, trude se pošteno da se ni u vaspitanje sopstvene dece mnogo ne mešaju. Sve je i tako u potpunoj zavisnosti od društvenog statusa.

Neko sopstveno dete stavi na startnu poziciju za budući život još pre vrtića, a neko se ne brine ni da li je dete obučeno i umiveno kad izlazi iz kuće. Vaspitanje se, po tradiciji, prepušta za to osposobljenim pojedincima i ustanovama.

Uglavnom se, zatim, podrazumeva da su deca manje više razmažena, da se otimaju i tuku i bez razloga i da se uvek treba osmehivati, bez srama, u susret prolaznicima.

Istovremeno, uz paradiranje osmesima i žongliranje rečima, ovde je fizičko kažnjavanje bilo deo uobičajenog vaspitanja, posebno u skupim privatnim školama i zakonom je zabranjeno tek kasnih osamdesetih godina sad već prošlog veka.

Sasvim usklađeno sa nasledstvom britanskih kulturnih vrednosti i jeste da uvek postoji jedno lice koje se prikazuje svetu i drugo za koje malo ko zna. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.