Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Pogled iz gradskog autobusa
Pogled iz gradskog autobusa
Pogled iz gradskog autobusa

Pogled iz gradskog autobusa

Kako se lako menja pogled na život. Potrebno je da nepunih nedelju dana ostanem bez auta da bih došla licem u lice sa nekom drugom, drugačijom Engleskom.

Sa onom Engleskom koja sama od sebe beži kad se zagleda u svoj pravi lik, što joj se ruga kao iz krivog ogledala, a lako ga je zaobići samo ako niste na linijama javnog prevoza.

Engleski portret iz gradskog autobusa smeši se bezubim rugobnim osmesima. Lica zapuštenih zgužvanih gradskih kvartova, koja mladost nikad nisu ni imala, ne pružaju ništa što slučajnog posetioca na tom mestu da zadrži duže, do kakva nesrećna potreba, koja ga je u taj kraj naterala. Otud se beži čak i onamo gde, kad smo s puno nade otišli, nismo mislili da se vraćamo.

Pogled iznutra

Kao neko ko dolazi iz velikog grada, ne čudim se onome sa čime se susrećem. Čudim se sebi, kao da ne mogu da se naviknem, kao da i dalje verujem naivno da ovde nema mesta nečemu što tako iznutra poružnjava i unižava jedan grad, a nisam ni naivna, ni neuka.

Istina jeste da sam već u prvom susretu sa engleskim gradskim sredinama odmah naglo progledala. Nema tu ničeg za čim se čežnjivo pati u odlascima i čemu se neobjašnjivo raduje u povratku sa dalekih putovanja.

Čak i nepomućena lepota vangradskih slikovitih predela pati od zaglibljivanja u kal do kolena, jer i prirodne lepote večitog proleća nastaju kao posledica večno vlažnih, prohladnih, sumorno sivih, tako ubitačno engleskih, tako neupečatljivo jednoličnih dana.

Ima i onih kojima se to sviđa, nesumnjivo. Sebe ne ubrajam u one koji se sunčaju bez briga i pamćenja. Menjala bih bez razmišljanja jadno i bledo englesko sunce za večite vetrove i neumorne kiše po škotskim brdima. Al’ neće me, nemam šta da trampim iz ovog svog engleskog sumornog života.

Prevare u susret očekivanjima

Izgled može da prevari, pa čovek može, kao kod nas, gostoprimstvom, obiljem hrane i pića i nedokučivo primamljivim običajima da zataška nebrojene nedostatke koji izviruju na svim kulturno-nekulturnim spojevima.

U ovim se, pak, (engleskim) krajevima ne ističu ni u kulturi, ni u tradiciji prijemom gostiju, naročito ne onih stranog porekla, te ako su ljudi ono što treba da zadrži i oduševi u engleskim gradovima, ta je slika izgledom tako neprivlačna da ne bi mogla da zaustavi nikog, sem one u bekstvu pred onostranim kontinentalnim represijama, kako i jeste bilo tokom prošlog svetskog, a i za sve vreme novijih savremenih ratova.

Moguće je, i verovatno, da se ništa manje ružno ne osećaju stranci u našem gradskom prevozu, ali tamo retko ko stiže sa velikim očekivanjima, dok o engleskim gradskim naseljima niko ne razmišlja kao o društvenim ispljuvcima.

Svi veliki gradovi imaju onu umivenu i doteranu krinolinu kojom se lagano klanjaju u susret dobrodošlice svima, a svi nevoljno kriju naružena i ofucana naselja, koja kao nasilno prišivene komade pokušavaju da strgnu sa odveć doteranog izgleda.

U velikom gradu čovek sam sebi mora da pronađe mesto za susrete, mesto za usamljivanje, mesto za odmaranje, mesto za nadanje… Koliko i kako u tome uspeva ipak ne zavisi samo od njega. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.