Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Šta može da nas obraduje kad ništa ne može da nas obraduje
Koliko je visoka komšijska taraba
Koliko je visoka komšijska taraba

Šta može da nas obraduje kad ništa ne može da nas obraduje

Imam utisak da ljudi negde duboko u podsvesti čuvaju nekakvo sakriveno zrno zlobe, koje izviri i pokaže se onda kad počnu sa drugima da se upoređuju, pa mogu ozareno da primete da ima unaokolo po belom svetu naroda koji i sa mnogo više para nije ništa bolji, lepši i pametniji.

Što svakako i jeste tako, jer para vrti svet, ali sve u krug, ništa se stvarno ne pomera.

Koliko je visoka komšijska taraba

Našem narodu to zrnce pakosti dođe skoro kao nacionalno nasleđe, jer i ako komšija nema kravu, naći će se koješta drugo za crkavanje i propadanje što komšiluk može da obraduje.

Nevolja se mnogo lakše podnosi kad se pažnja preusmeri i svako društvo razvija sisteme obmane, a naše se još uči da skrene pogled sa komšijske tarabe.

Ne koristim ovu opasku za ličnu odbranu, mada primećujem da se sa velikim uživanjem čita kako su ljudi u postkolonijalnoj velikoj monarhiji iskvareni, ružni, pritvorni i od nas ne da nisu bolji, nego su još mnogo gori.

Daleko je slabiji odziv u onim slučajevima koji se indirektno ili direktno, primerom mogu primeniti na naš mentalitet, nacionalne karakteristike i postojeće mane.

Verovatno je to deo neke naše, u narodu razvijene, duboko unutrašnje satisfakcije, jer kako je u životu uvek nešto falilo i nikad ničeg na pretek nije bilo, zadovoljstva su se morala pronalaziti na volšebne načine i tamo gde se ne bi očekivalo.

Ko mnogo ima mnogo se i nada

Tu se već sa Englezima značajno mimoilazimo na svim nivoima. Oni su jedan od retkih, ako ne i jedini evropski narod koji je mnogo imao, pa se na mnogo i navikao.

Od elizabetanskih vremena utvrđuje se kolonijalno gradivo – kako da se od drugih otima, na neviđeno. Tako su oni, namesto direktne nepodnošljivosti prema drugima, razvili suptilni prezir prema malim dalekim nacijama.

Komšiluk im je poslednja briga, jer imaju previše po svetu započetog posla sa sitnim ratovima i posredovanjem u međunarodnim zavadama, kako bi posle posredovali u mirovnim procesima. Englezi se bave komšilukom samo ako ih nevolja na to natera, inače se svako drži svog ograđenog prostora bez imalo interesa za hladovinu susedskog dvorišta.

Iz istorijske memorije nadmoći stvorila se kod Engleza nacionalna potreba divljenja sopstvenim uzorima. Očigledna i neoboriva podrška ovoj tvrdnji je široka popularnost žute štampe ovde. Taj oblik novinarstva nikad neće biti u finansijskim problemima, iako zna da izazove neslućene probleme i stalno trpi osude i prekore ostalih ozbiljnih medija.

Ovde je više nego igde drugde razvijena takozvana „selebriti kultura“. Ljudi su naučeni da se dive fotografisanim likovima iz sveta muzike, mode, filma… da prate njihove uspehe, da vode brigu o njihovim privatnim životima.

Sopstveni uspeh i sreća običnom čoveku dolazi kroz kutije medijske zabave, koje kroz nebrojene igre na sreću pružaju jednaku šansu svima. Tako se održava iluzija fer-pleja, jednakih šansi za veliki dobitak i za one koji nisu unapred perdodređeni za uspeh i slavu.

Iz različitih istorijskih uslova rađaju se različita nadanja, samo ipak ne mogu da se otmem utisku da je nevolja nekako nesrazmerno raspoređena, pa tako narodima na dobrim geografskim pozicijama i u zemljama bogatim prirodnim bogatstvima nikad nije bilo dopušteno da delić tog bogatsva pretvore u ličnu sreću. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.